Писмо са села којег више нема: А САД АДИО!
Емило Лабудовић
Пише: Емило Лабудовић
Једно од темељних правила живота, којег сам се настојао држати као пијан плота, јесте оно да се о бившим пријатељима и бившим љубавима никад не говори ружно. Чија год да је кривица, какве год да су биле околности растанка, окренути леђа, закључати у успомене и… отићи.
Одлазио сам, остављао и остављали су ме, али никад нијесам понио горчину растанка. Жал – да! Било је, и док је било – било је лијепо. Имати пријатеље и љубав богатство је без цијене, али… Некад су стари говорили „изгуби човјек и ћесу дувана, па се алаверти и дође себи“!
Једна од мојих великих „љубави“ са којом сам се растао и заувијек је закључао у души била је Социјалистичка народна партија. Велика породица часних патриота, људи оданих правди и истини, домовини изнад свега, предвођена једним од најумнијих и најпоштенијих политичара Црне Горе на размеђи два вијека. Била је и част и понос стајати у том строју. Још увијек их памтим и са сјетом прелиставам старе албуме. И буде ми жао, али увијек кажем себи: вредјело је!
А онда је све кренуло низбрдо. Неко је наредио, а неки прихватили, да се та снага расточи. Први корак је био протјерати Момира Булатовића. И није то била трагедија и почетак суноврата СНП, колико је био дегутантан и скарадан начин на који се то обављало. Неке сцене са Конгреса у Бијелој остале су ми у сјећању као нешто најружније што сам доживио. Слика згранутог лица др Нова Вујошевића, једног од најпоштенијих људи и оснивача Партије, човјека који јој је дао душу, извижданог и гађаног упаљачима, често ми се врати у сјећање и подсјети колико мало треба човјеку да пљуне у сопствено лице. А битка за наслеђе највреднијег политичког „царства“ у Црној Гори, долазак све горих и горих „принчева“, излазак једне по једне „реплике“ из бараке код Везировог моста, довело је дотле да се велики СНП дрма на ивици парламентарног статуса.
И опет конгрес, и опет подјеле и битка за престо. Немам представе и не интетесује ме снага и утемељење кандидата у преосталом чланству, али знам да ни један није достојан да присвоји име које је некада истином сијало над политичком и људском Црном Гором. И, за разлику од бројних „оснивача“ чије ламенте и навијање читам ових дана, а које баш и не памтим из тог времена, само сам се присјетио суза нас двадесетак када смо „изгурани“ из Партије и, и ми и она, кренули путем пораза и лаганог одумирања.
Шта год да се деси, ко год да побиједи, СНП ће још једном изгубити. А она моја СНП остаје љубав без мрље и заувијек похрањена међу ријетке и стога драгоцјене успомене, вриједне памћења и његовања. А о великим љубавима – ни макар мисао а камоли ружну ријеч. Умјесто тога: адио! Адио, заувијек!
SNP
BEZTEZINSKO PADANJE
I PROPADANJE…
ZADNJI ČIN .
OSTALO SAMO JOŠ IME
– DO SLEDEĆIH IZBORA
A TADA:
„ADIO, A SAD ADIO …“
P.S. Zal ostaje.
Moglo je biti drugačije.