Pismo patrijarha Pavla lordu Karingtonu: Srbi stradaju zbog vjere i imena
Patrijarh Pavle
„Budimo mudri i bezazleni i opstaćemo među vukovima“, riječi su našeg blaženopočivšeg patrijarha srpskog Pavla.
O njegovoj blagosti i uzvišenosti, napisani su brojni tekstovi, zapisi, predanja.. ovo je samo prilog, kako je jedan pastir koji je čuvao svoje stado, znao i da uđe u borbu sa vukovima.
Podsjećamo na pismo patrijarha Pavla lordu Piteru Karingtonu, oktobra 1991, nekadašnjem britanskom mirovnom pregovaraču:
„Po drugi put u ovom veku srpski narod je suočen sa genocidom i izgonom sa teritorija na kojima je vekovima živeo. Prvi put se to dogodilo tokom drugog svetskog rata, pod tzv. Nezavisnom Državom Hrvatskom, preko 700 000 Srba zaklano je i umoreno. Sa ponovnim proglašavanjem nezavisnosti Hrvatske i izričitim priznanjem njenog predstavnika Franje Tuđmana da je tzv. NDH njena preteča u tom navodno neprekinutom hiljadugodišnjem kontinuitetu hrvatske državnosti, započelo je novo, a po mogućim posledicama možda i pogubnije stradanje Srba u Hrvatskoj.
Ti naši sunarodnici, iste vere i krvi, suočeni su sa sledećim kobnim izborom: ili će se oružjem u ruci izboriti za opstanak u istoj državi sa maticom srpskog naroda, ili će biti prisiljeni da se iz te nove NDH pre ili posle isele. Trećeg nema. Zato ih srpska država i srpski narod moraju zaštititi svim legitimnim sredstvima, uključujući i oružanu samoodbranu srpskih života i svih srpskih krajina. Teritorije na kojima je srpski narod vekovima živeo i na kojima je aprila 1941. imao etničku većinu pre genocida izvršenog nad njim od strane hrvatskih kvislinških vlasti, ne mogu ostati u sastavu bilo kakve nezavisne Hrvatske, već se moraju naći pod zajedničkim državnim krovom sa današnjom Srbijom i svim srpskim krajinama.
Vreme je da se shvati da žrtve genocida i njegovi negdašnji, a možda i budući, vinovnici ne mogu više živeti zajedno. Posle drugog svetskog rata niko nije prisiljavao Jevreje da žive zajedno sa Nemcima u istoj državi. Srbi su, međutim, bili prisiljeni da žive zajedno sa Hrvatima, doduše u okviru Jugoslavije…
Granice te Hrvatske nisu ni istorijske ni etničke, nego određene voljom Josipa Broza Tita, vođe komunističke revolucije u Jugoslaviji, a Hrvata po narodnosti. Onog trenutka kad su Hrvati proglasili nezavisnost takve Hrvatske, Srbi u Hrvatskoj su, koristeći to isto pravo naroda na samoopredeljenje do otcepljenja, odlučili da žive u krnjoj Jugoslaviji, odnosno u državi u kojoj će biti matica srpskog naroda. U protivnom, pre ili posle bili bi izloženi zatiranju svog nacionalnog identiteta, svoje vere i imena, a možda i progonstvu i fizičkom istrebljenju. Onima koji su vekovima unijatili i pokrštavali, a u drugom svetskom ratu i fizički zatirali Srbe samo zbog toga što su Srbi i pravoslavni, više se ne može verovati.
Srpska pravoslavna crkva ovim se ne zalaže samo za istorijska i demokratska prava srpskog naroda već želi da stane na stranu pravde i istine, univerzalnih i hrišćanskih principa, na kojima bi morali da se zasnivaju odnosi među ljudima i narodima.“
Svetlost svetu
„Vi ste svetlost svetu; ne može se grad sakriti kad na gori stoji. 15. Niti se užiže svetiljka i meće pod sud nego na svećnjak, te svetli svima koji su u kući. Tako da se svetli svetlost vaša pred ljudima, da vide vaša dobra dela i proslave Oca vašega koji je na nebesima. “ (Jevanđelje po Mateju, Gl.5.15)
Crkva stara u noć utonula
Samo mali plamen iz kandila
Leluja se i igra senkama
Obasjava freske svetitelja.
Ispred freske Božijeg Krstitelja
Koji stoji s vratom presečenim
Jedan starac kleči u molitvi
Sa suzama licem orošenim.
Dok se nižu molitve iz duše
Zamirisa crkva od tamjana
Staroga je srpskog patrijarha
Obasjala tad svetlost netvarna.
Sva se crkva svetlošću zasija
Heruvima pesmom ispuni se
“Slava Bogu”, prošaputa Pavle
A Car Slave pred njim pojavi se.
Sa zidova Sveci se spustili
I pred njima Mati Spasitelja
I zajedno s patrijarhom Pavlom
Pred Hristom su pali na kolena.
Pa zajedno sa heruvimima
Krenu Svetih nebesko pojanje:
“O Gospode, spasi ljude svoje,
Blagoslovi Tvoje dostojanie”.
Patrijarhu ispuni se duša
Blaženome radošću nebeskom
I poteče potok suza sreće
Po njegovom licu svetiteljskom.
Tad Car Slave tiho progovori
“Starče Pavle, srpski roditelju
Zemljom hodaš, a na nebu živiš
Srpske crkve živi svetitelju.
Molitve mi neprekidne dižeš
Pravedničkim suzom okađene
Isplakanom zbog srpske sudbine
Istorije krvlju zalivene.”
“Stvoritelju”, progovori Pavle
“Ti što vladaš celom vaseljenom
Tvome oku ništa nije skrito
Vidiš s neba mrava pod kamenom.
Vidiš Bože srpsku tragediju
Kako danas, tako od Kosova
Krv Srbije raspete na krstu
Suze njenih kćeri i sinova.
Priseti se kosovske poljane
Pokrivene od viteških tela
Zagrljenih sebra s plemićima
I spaljenih gradova i sela.
Priseti se srpskih devojaka
U hareme turske odvedenih
I mladića silom poturčenih
Il na kocu strašnom umorenih.
Sećaš li se đakon Avakuma
Koji dušu na kocu ispusti?
“Srb je Hristov, raduje se smrti”
Ove reči poslednje izusti.
Vidiš Bože poklane zbegove
Srpsku nejač sabljom posečenu
Majke što nad mrtvom decom plaču
Do temelja Srbiju spaljenu.
Vidi Bože svoje svete crkve
Neverničkim ognjem sažežene
Nemanjića svetih zadužbine
U pepeo i prah pretvorene.
Vidiš našu jednovernu braću
Što krv srpsku nose na rukama
Vidiš s njima i komšije naše
So sipaju po našim ranama
Vidiš Srpske vojnike smrznute
U Albanskim snežnim planinama
Šumadiju, Mačvu, Pomoravlje
Preplavljene srpskim grobnicama.
Pamtiš li Krf i ostrvo Vido
I od smrti strašnije beznađe
Kad su Srbe u Plavu grobnicu
Odvozile savezničke lađe.
Mislili su srpski stradalnici
Od te sudbe da strašnije nema
Ni slutiti tada nisu mogli
Da od strašnog strašnije se sprema.
O Gospode, duša mi krvari
Nad užasom srpskoga poloma
Jasenovcem, krvavom klanicom
I svedokom užasnog pokolja
Jasenovac, Glina, Prebilovci
Ostadoše svedok za vremena
Uz Jajince i uz Šumarice
Ljudske duše strašnog pomračenja.
Napuniše neljudi ljudima
Jame, reke i druga stratišta
Pale crkve i u njima Srbe
Srpska sela opet su zgarišta.
Al najviše peku bratske rane
Bratske mržnje i strašnih podela
I kidisa Srbin na Srbina
Brat na brata, Kain na Avelja.
Bezbožničom idejom opiti
Iz tuđinske čaše što popiše
Srbi Srbi u jame bacaju
Pasja groblja braćom napuniše.
Srpsku crkvu opet razapeše
Kaluđere, srpske sveštenike
U logore vode, ubijaju
S njima hrabre Kraljeve vojnike.
Odvedoše na sremsku klanicu
Cvet Srbije, njenu divnu mladost
Uvelo je u sremskoj ravnici
Srpsko cveće, budućnost i radost.
Sa Kosova Srbe proteraše
Njeno živo srce izvadiše
I na polja krvavih božura
Nevernici tad se naseliše.
Pola veka bezbožnom idejom
Iz Srbije dušu ispijaše
Rasuše se Srbi svud po svetu
I pustinjom Misirskom lutaše
I ponovo točak istorije
Polomi se nad glavom Srbima
Ponovi se opet srpski polom
Stari dželat s novim zločinima.
I ponovo gore srpska sela
Izbegličke kreću se kolone
Po Krajini, Bosni i Kosovu
Isti stari dželati ih gone.
I ponovo gine srpska mladost
Braneći se od svetskih tirana
Da li ima kraja zločinima
Ima l’ kraja srpskim nesrećama?
O Gospode, ti sve znaš i možeš
Ovo malo stado ti odbrani
Smiluj mu se a i pomiluj ga
Spasi Bože narod izabrani.”
Sažali se tada blagi Gospod
Na vapaje pravednog pastira
Dve mu suze padoše sa lica
Zablistaše kao dva bisera.
“Znaš li Pavle” reče Gospod njemu
Kad Jevreji veru ostaviše.
Odaše se grehu i neverju
Na njivama gladi hleb tražiše.
Tad padoše u Misirsko ropstvo
I služiše faraona zloga
Kad Mojsije na čelo im stade
Setiše se i vere i Boga.
Ja im tada i more razdvojih
Da otiđu zemlji koju žele
Al me oni opet odbaciše
Mesto Boga mole Zlatno tele.
Četrdeset lutali godina
Po Misirskoj pustinji stradaše
I dođoše Zemlji obećanoj
Vekovima kojoj se nadaše.
Sveti Sava, vaš mudri učitelj
Dao vam je Božiju veru pravu
A Nemanja, njegov mudri otac
Dao vam je carstvo i državu.
Da živite u slozi i sreći
Verom pravom da se krštavate
Da budete vi narod Božiji
U crkvama Mene proslavljate.
Ali Srbi Savu ne slušaše
Odbaciše oni njegov zavet
Rasturiše neslogom državu
I srušiše Nemanjin amanet.
Bratomržnjom sebe odenuše
Pohlepa se zacari u njima
Opusteše pravoslavne crkve
Počeše se klanjat tuđinima.
Satana se tada obradova
Jer brat bratu vadi oči žive
I mnogi se gresi razmnožiše
Seje korov na Božije njive.
Tad na Srbe nesreće dođoše
Izgubiše državu i carstvo
Kupaju se u sopstvenoj krvi
Zavladaše glad i siromaštvo.
Strašna sudba nad glavom im stoji
Postradanja kroz mnoga stoleća
Rađaju se strašne tragedija
I svaka je od prethodne veća.
Al’ zapamti, stari patrijarše
Ja ću dati spasenje Srbima
Jer su ovom svojom tragedijom
Okitili nebo sa Svetima.
Jer u Mome nebeskome carstvu
Srbin ima mnoge zastupnike
Srbin ima svoje svete pretke
Pravednike, svete mučenike.
Oni što za svetu veru postradaše
Što su za krst krv svoju prolili
Što stradaše od koca i kame
Za Srbe su milost izmolili.
Srbin ima Savu i Nemanju
I Lazara, svetog mučenika
I njegovu hristoliku vojsku
I još mnogo Hristovih vojnika
I svi oni na kocu stradali
U crkvama svetim zapaljeni
Silovani, glava odsečenih
S anđelima sad su zagrljeni.
Mučenici strašnog Jasenovca
Iz Jadovna i Prebilovaca
Surdulice i Plave grobnice
Sad su đerdan od srpskih svetaca.
Mučeničke crkve izgorele
Pobijeni divni sveštenici
Kaluđeri i mudre vladike
Sve su ovo sveti mučenici.
Najsvetiji u ovom đerdanu su
Srpska deca što se tek rodiše
Bombama im tela raskidaše
Na kame ih oštre nabadaše.
Oni stoje s desne strane moje
Neprekidno Za Srbe se mole
Jer Bog sluša molitve pravednih
Koji svetom dušom Boga vole.”
Blagoslovi Gospod patrijarha
I nestade s pesmom heruvima
Vratiše se Carstvu nebeskome
I patrijarh Pavle ode s njima.
Dok imaju patrijarha Pavla
Za Srbe je to velika sreća
Dok se za njih ovaj svetac moli
Gori srpsko kandilo i sveća.
A i nije bio neki čojek. Blagosiljao je neke nesreće iz toga svoga stada koji su bili ratni zločinci.