Писмо једног жбира митрополиту Амфилохију

Пише: Мишо Вујовић

Негде после Другог светског рата, полаже народни милиционар српски језик за осми разред основне школе. Командиру стало до човека. Назове директора школе, упозоривши га да “поведе” рачуна о кандидату.
“Добар је и храбро се борио за данашњицу. Ако му не склепамо основну школу, пуче му погибија. Назад у оне чуке, а козе су забрањене, па се ни тамо нема за шта ухватити!”, издекламова командир у једном даху.

“Разумијем, друже. Једно ка’ ниједно питање. Само да га нешто питамо, онако ради рада, а он ће знати”, узврати узбуђени директор школе. Увек га је немир хватао на јављање другова из УДБЕ и Комитета. Трзнуо би се и на позив командира станице, иако је знао да се нико од њих не најављује кад нешто пође по злу.

Вукота тек беше завршио учитељско – богословску школу када је рат почео. Уклештиле су му се у живот прве две године рата, када је, после Пљеваља, отишао са Јаковом Јововићем и његовом четницима. Ранише га код Орје Луке Велестовачки партизани. Неки се беху намерачили да га ликвидирају онако изнемоглог. Вукица није дала да га докрајче. Његов саборац, Веселин Ђурановић је све до капитулације Италије припадао истом одреду. Касније се показао као инквизитор у партизанским редовима, нарочито 1948. године, што га је препоручило за највише државне функције.
“Већина са Италијанског казана су се високо успела”, често би себи у браду промрсио Вукота.
“Млад је и учен, четницу су га завели, а требаће нам”, рекла је одсечно, док су га превијали, Вукица, страх и трепет у одреду.
Сад му је лакнуло. Претходни друг је “заборавио” слова код куће.
А смислио је и питање на које сваки Црногорац мора знати одговор:
“Ко је написао ‘Горски вијенац’?”
“Ја нијесам, одиста!”, бубну ко из топа милиционар.
“Добро”, стрпљиво ће наставник, “знамо да ти нијеси, али нам реци ко је”?
“Ја вам, људи, поштено рекох да нијесам, а ко је не знам”, одговори, снебивајући се к’о циганска млада на прегледу невиности.
Командир, бесан, поново зове директора и пита зашто је човек пао?
Директор објашњава да је питање било лако, али да је човек упорно понављао да он није написао “ Горски вијенац”.
“Можда и није, ако и јесте мени ће морати да призна”, гневно ће командир, а онда узвикну:
“А мога’ си га питат’ за сердара Јола, он је из Пипера!”.
“Али, друже Милета, сердар Јоле ништа није написао у нашој литетатури, мада он јесте био велики јунак”, поче да замуцкује директор, осећајући да му се поново
лева страна лица затеже.
“Како није, сабљом је толико написа’ да и Турци пјевају о њему. Но ‘ајде шврљни то како знаш и умијеш, директива је стигла, знаш одакле… да ти не причам”, заврши командир разговор.
Данас је разлика само у једној речи: шеф (је рекао)!
Ових дана смо на претек бомбардовани тумачењима разних ескаписта, доконих критичара, али и старих жбирова у новим улогама.
Корона јењава, кажу епидемиолози чију улогу још нико није разумео. Да је жив, мој покојни друг Каменко Катић вероватно био их сврстао у временску прогнозу будућег тока епидемије. Нагађати, коментарисати, кроз прогнозу: “може бити, ако буде…” и борити се против нечега су различите категорије. Као гатање, изливање олова или снимање мултислајсним скенером.
На првој линији фронта нема епидемиолога ни комесара ванредног стања, тамо су инфектолози, пулмолози, анестезиолози, ендокринолози, лекари ургентне медицине, медицинске сестре….
Они се зноје, обољевају, крваре и умиру. Њих нити ко што пита, а нико их и не помиње.
Но нећу се бавити њима већ “мировном мисијом” короне, која је свима донела хаос, патњу, несрећу, а само једном човеку и његовом режиму обезбедила је спасоносни опстанак на власти.
Црвеногорски режим већ су толико уздрмале масовне литије да су представници власти почели да повлаче компромисне потезе. Али, деси се корона!
Масовних окупљања нема, али ни Црква не одустаје лако. Држава приводи клир, па и самог митрополита Амфилохија. Удба ради пуним капацитетом уз садејство тужилаштва. Црква Христова се бори са два вируса. Режимским и мутираним Сарсовим.
А колико је само претурила горих корона, од јефтике, шпанске, трбушне, тифусне, колере, куге…
Најава митрополита Амфилохија да ће литије наставити да живе узнемирила је већ онолико устрептали естаблишмент фараонизованог система.
Забринутост за народ и његов опстанак, креће из резервног састава народа. Дојучерашњи ловци на људске душе, пензионисани припадници АНБ, читај: УДБ-е Црне Горе, јавно се обраћају митрополиту Амфилохију. Некада су уходили, тајно уцењивали, мраком увијеним пајсером опомињали, данас јавно прете. Писмо је интонирано управо у мало режећем, више претећем стилу!
Извесни агент, на привременом раду у пензији, Момчило Ћупић, огласио се јавним писмом митрополиту Амфилохију.
Својевремено ми је генерал Јово Поповић, начелник Института за безбедност, казао да се његова служба само формално пензионише, или добија друга задужења.
Момчило Ћупић у свом забринутом и службено утегнутом, да не кажем, тврдом стилу, почиње мекано, понизно се обраћајући, у име предака и потомака, митрополиту који је извор његовог “неспокојства”, опомињући га, у шоферском стилу, да мало прикочи.
“Ма ‘ајде, не лажи, знам те ја!”, рекла би Сека Сабљић у свим чувеном монологу.
Своју “бригу”, агент привремено деташиран међу пензионере, диже на већ познати “интелектуални” ниво, поновљен у више наврата од представника режима. “Манипулисање полуписменим становницима може да нам донесе још један грађански рат на Балкану”, упозорава Ћупић, позивајући митрополита да шири љубав, а не литије.
Са “забринутошћу” за полуписмене, поруком љубави да су сви људи браћа, а мир највећа вредност, дотични Ћупић се, у наставку, орловски обрушава на митрополита, носећи у канџама праве мотиве своје зебње за мир и благостање потомака:
“Довели сте Црну Гору на праг грађанског рата, подјелом и сукобљавањем Срба и Црногораца, али ако то још нијесте схватили, Бог је послао корону у мисији мира”, узбуђено ће Ћупић, вадећи из свог бисерног ћупа хипотетичке “грунтовнице”:
“И сами знате, ако Вам мржња није заслијепила очи, да су наше светиње зидали наши преци. Да нико на мобу није долазио из Србије. Ако је неки зидар и долазио за надницу, али им то не даје право власништва. Све што се налази на територији Црне Горе власништво је Црне Горе…”, тврди овај упућени пензионер, а зна се и ко га упућује да упозори добронамерно “застрањеног” митрополита. А порука је јасна, незванична као и официјелна. Само што би, да је Ћупић “редовног састава”, имала другу тежину за међународну јавност. Овако власт шаље поруку да је и резервни састав активан.
Ђупић са жаљењем констатује да је имао намеру, да председнику, кога лично не познаје, управо предложи митрополита Амфилохија за првог владику нове Црногорске цркве, али је митрополит застранио, својим потезима, а нарочито га је разочарао најавом нових литија, те је уз забринутост за митрополитово ментално здравље од те идеје одустао.
Мада би сеоба цркве из полицијске станице на Цетињу у Председништво Црне Горе представљала прагматичну копчу ка обједињавању председничке и поглаварске функције.
Ето, да митрополит није застранио, црногорски Лука Лабан би се прославио предлажући митрополита за митрополита, а имао би и ту част да упозна председника, који га ове године сигурно неће заобићи за Дан безбедности. Нажалост, та парацрквена организација постоји. Примерена духу државе: полицијска држава, полицијски режим, доушнички менталитет, полицијска црква!
Ако се, случајно, негде тучи (сретне) са Луком Лабаном, суочиће се са питањем:
”Ајде, признај ко ти је писмо саставио?”

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: