Писмо из Германије

Пише: Бећир Вуковић

Са брда Нерон, гледамо Висбаден, град у којем је Достојевски у казину изгубио силне паре, потом, под плаштом ноћи нестао из Hotel Nassauer Hof.

Главни град Хесена, хотел, и казино, одонда, познатији су по Достојевском. Са пријатељем, Љубишом Симићем, посјетио сам Villa Clementine, гдје столује Удружење књижевника Хесена, у којој је боравила и краљица Наталија Обреновић, са младим престолонаследиком Александром, којега ће једне ноћи киднаповати. Наталија није отишла у Русију него у Фрацуску, и разочарана како у мужа тако и сина, примила католичанство, замонашила се, и прахом починула на обали Атлантика.

Господин Симић, пронашао је у вили Наталијине мемоаре на француском, превео их, али, у Србији, то никога није занимало. Ко је тада био министар културе, и ко ће бити, и какав партијски тип, није важно. За краљичине мемоаре, у Србији није било ни заинтересованих издавача. Радије ће објавити мемоаре какве фолк пјевачице, или просијанице са ријалитија. Оне се боље уклапају у културну политику.

У Висбадену бањао се и Император. У шуми Нероновог брда, попут драгуља, са златним куполама, блиста руска црква, коју је супрузи Рускињи подигао њемачки племић. Велику, надљубавну причу, остављамо за другу прилику.

У Клубу њемачких књижевика у Villа Clementine, овако сам се представио – дошао сам да вам кажем да немам шта да вам кажем, и немам ништа друго да вам кажем без ово што вам кажем, јер долазим из једне балканске бананица државице у којој још прогоне политичке неистомишљенике, и не само да их гоне, него им се и монтирају политички судски процеси – уз свеколику дискриминацију српског народа који је створио ту државу – а по свом начину дјеловања, прогони су најсличнији оним прогонима које су некада овдје спроводили фашисти; ријечју, долазим из друштва у којем је у току фабриковање новог човјека који све затире и фалсификује што му дође под руку.

Да ли ће у Србији и Црној Гори култура икада бити изнад идеолигије. Пошто скоро није била, не вјерујем да ћемо скоро и гледати ту представу. Џаба се заклињати у светог Саву и Његоша, и писати пјесмице о Косову. У Франкфурту посјетио сам и гробље српских војника из Првог рата. Са именима на њемачком језику. Прије коју годину, наши људи подигли су велики крст. Да ли је икада долазио неки вајни министар војни. Не, вала. Ондје се налази и њемачко гробље из Првог и Другог светског рата. Они, из Другог рата, то су фашисти. Али, германска култура не дозвољава да ико буде без гроба. Уврх гробља је округла камена соба тишине. Савршенство архиитектуре. Звони тишина.

О парку и бањи у Бад Хомбургу, и Српском културном центру у Офембаху, опет неком другом згодом. Као и Гетеовој кући.

На саставцима Мајне и Рајне, челични мост, који је ‘граница’ двије њемачке државе.

Сједећи испод стогодишњег платана на старом тргу у Мајнцу, преко пута Гутемберговог музеја. На тргу од излизане кладрме, и катедралом у прочељу (у којој почивају бројни надбискупи и бискупи), налази се споменик Мученицима. Високи, букови стуб, са хиљадама закуцаних чавли.

Али, све је упаковано у виртуални свијет. Прелиставајући медије, враћам се у коровњак наше стварности. Један човјек, бранећи речицу Буковицу, вапи: овдје, вјечито, људи на власти праве невоље. Човјек, са раширеним рукама у планини, у коњану, поред бистре воде, гдје су истоварили контејнере у пролистали буковик, а низ шуму рокћу чудовишта са гвозденим шапама и гвозденим сурлама: багери, копачи, руше и дрво и камен. Има ли икога да чује оног човјека, може ли сирјак ишта спасити. Ријеке урнишу, на катуне кидишу. На Бјеласици радар натовски, на Сињавини полигон и смећара баш овог свијета одакле вам пишем.

Ујутру, кад опет отворим наше медије, набасаћу на кордон полиције у Буковици, како туку сељаке. У паузи – јер ових дана, држава Монтенегро – спрема параду за 21. мај. Испред Скупштине и зграде Предсједика, маршираће сајовци, полицајци, депеесовци, доушници, шпијуни…

П.С. На основи пројекта Владе Срије, 15. маја, Љубиша Симић, проглашен је једним од десеторице најуспјешнијих Срба у Њемачкој.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: