Писма са села којег више нема: ВЕЛИКА

Пише: Емило Лабудовић

Ти знаш гдје је Велика? Одмах преко брда изнад наше куће. Чак нам се и ливаде и пашњаци међе. А тек колико родбине и пријатеља имамо у том селу?

Скоро да нема куће и фамилије и с ове и оне стране Крњаче и Батлака, Пишева и Ћемена да се нијесу и по трипут ородиле и окумиле. И није то од јуче. Вјекови су свједоци нашег заједничког паћења, страдања, отпора и грчевитог држања зубима за жилу живота. Било је, није да није, и спорења, те око међаша, те око похаране ливаде, проваљеног котара, посјечене смрче… али је вазда било умних пријатеља који су то решавали уз чашу ракије и чибук дувана.
Знам да знаш и за онај погром који је Велику спалио до темеља, затро бројне фамилије и скоро пет стотина Величана, од дјетета у колијевци до старина који су једва могли до испред куће, на правди Бога, преселио у вјечност. Причао сам ти за сузе Риста Живаљевића, просуте пред немуштим оком камере док ми је свједочио о изгубу своје породице. Дванаесторо.

Како је, јецајући, причао о дјетету од три мјесеца, пуким случајем претеклом у колијевци, чији је плач са згаришта, скривен са збјегом у шуми, слушао три дана, док није умукло. И ташти, која је дан прије била стигла у посјету и у ћеркином загрљају жива спаљена у гостинској соби.

А кад је, сломљенији него под најтежим бременом ношеним са Кукавице или Чакора, завршио причу, заврнуо је тепих у једној од соба испод којег су се, као у крими филмовима, на недогорелом патосу још оцртавали положаји пет тијела. Кад сам га питао зашто тај патос није промијенио кад је обнављао кућу, погледао ме је залуђено својим од суза мутним очима и прошаптао: како да их по други пут спалим.

Познавао си и нашу пријатељицу, Микну Стешевић. Били смо им у кући више пута. И слушао си њену причу о томе како је искочила кроз прозор и побјегла кроз кукуруз, док су за њом бесомучно пуцали. И видио си њена три ожиљка од метака који су је, срећом, ранили само у руку. А био си свједок кад ми је показала своју инвалидску књижицу у којој је, црним на бијелом, писало да је „страдала од експлозије ручне бомбе послије рата“!?

И својим си ушима чуо како је годинама, док се кретала Плавом, морала да сагиње главу и скреће поглед од оних које је препознавала као телале и калаузе злочиначкој експедицији СС трупа „Принц Еуген“ док се „витешки и принчевски“ светила над старцима, дјецом и женама због пораза код Андријевице. Али, као и све српске жртве, и прије и послије, и ова њена, њене породице, њених комшија, дуго је била само „траг под историјским тепихом“, попут оног у чика Ристовој кући.

И нешто морам да ти признам: и сам сам морао да понешто од те језиве сторије избацим у монтажи јер.. још је на дјелу било „братство и јединство збратимљених народа и народности заједничке нам домовине“. А сва та наша ћутања, па и моје, наплаћивана су нам с каматом и вавијек смо у свим ратовима били, јесмо и ко зна докле ћемо бити злочинци и ништа више. И никако да се заврши.

Чекам само дан када ће се злогуци, страни и домаћи, бацити сјенком и на оне три дјечје хумке на Мурини, недалеко од Велике, које убише НАТО бомбе. Јер, НАТО нам је сада род рођени па не би било згодно… Можда ћемо опет, као некад Микна пред вулнетарима, морати да склањамо поглед пред „натовцима“ кад наврате.

Не окајавам овим редовима ни свој ни гријех рода мог према жртвама и гробовима које је одавно прекрила „трава заборава“, „зелена трава дома мог“. Мало би о томе били томови књига, репортажа, емисија, филмова… преголемо је бреме нашег сјећања и злопамћења. Хоћу само да себи кажем да нијесам, не могу и нећу да заборавим. Ни Ристове сузе, ни Микнине ране, ни њену инвалидску књижицу, ни скренуте погледе. А теби ово пишем да, кад ме не буде више, наставиш да намотаваш ово повјесмо сјећања на вретено трајања, да се нит не прекине.

Јер све док памтимо (праштамо али не заборављамо) има наде за нас, као народ и као појединце.
Одавде са Ћемена, Велика се види као пространа зелена поњава, прошарана и „балучена“ (сјећаш ли се овога израза) мрљама њива и воћњака.

И гробље се види, тај нијеми и оптужујући свједок, у камену срочени родни лист који ни један пожар, макар био као онај велички, јулски, не може да изгори и затре. Ништа, осим заборава.
Па памти, роде мој, памти јер ће нас само то одржати. И буди ми здрав, „са очима изван сваког зла“!

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: