Pisma sa sela kojeg više nema: Genocid – misterija zločina
Emilo Labudović
Piše: Emilo Labudović
Na izmaku je, evo, već druga decenija kako svako ljeto na ovim balkanskim prostorima osim suša, poplava, požara i najezde turista, rasplamsa i političku scenu vatrom rasprave o genocidu.
Poslovično, sve počinje Srebrenicom, a onda krene prekopavanje grobova i kostiju iz dalje i bliže prošlosti sa svih strana. Daleko od stvarne i na međunarodnom pravu zasnovane definicije i poimanja ovog zločina, pod njegovu krvavu zastavu pokušavaju se dovesti brojni tragovi bezumlja, ostrašćenog nacionalizma i razularenosti koja se ne da kontrolisati a koja je tako svojstvena svakom ratnom sukobu. Pri tome, svrha pokušaja da se evidentnim i, da se razumijemo, stravičnim zločinima pripiše karakter genocida nije njihova naučna i istorijska valorizacija radi opomene da se ne ponove, već iznova i iznova ubadanje prstom u oko strani koja ih je počinila kako se nikad ne bi oslobodila krivice, stvarne ili nametnute.
U medijskoj halabuci koja se tada podigne, glas nauke i razuma unaprijed je osuđen na gubitak. A ozbiljna nauka, pri čemu mislim na onu koja nije opterećena ideološkim projektima i političkom klimom u kojoj istražuje i tumači, govori da je genocid prije svega – državni projekat! Samo država može da stvori neophodne pretpostavke da se jedan narod ili šira društvena zajednica istrijebe sa njenog prostora. Naglašavam, ISTRIJEBE, jer svrha genocida je da se na određenoj teritoriji potpuno unište i iskorijene ne samo pripadnici određenog naroda već i svi materijalni i duhovni tragovo njegovog postojanja. I nema potrebe da se bude ekspert međunarodnog krivičnog prava pa da se zaključi da je za izvršenje tog nauma neophodna snaga države.
Da bi realizovala svoju genocidnu nakanu, država mora da stvori neophodne uslove. Prvi je, svakako, stvaranje atmosfere u kojoj se za domaću javnost namjera genocida predstavlja nužnom, opravdanom i legitimnom. To se realizuje svestranom kampanjom u kojoj se naciljanom narodu crta meta remetilačkog faktora i uzročnika svih zala i nedaća kojima je dotična država izložena. Kulminacija takve atmosfere je, recimo, nacistička „kristalna noć“ u kojoj je izvršen nezapamćeni lov na Jevreje.
Zatim se moraju proglasiti i odgovarajuća zakonska rešenja kojima se državnim snagama, vojsci i pratećim ustanovama, kao i paramilitarnim, partijskim i dobrovoljačkim „postrojbama“, legalizuju sve akcije i aktivnosti. Takve zakone donijeli su Hitlerovi i Pavelićevi režimi i, shodno odredbama tih zakona, formirani su takozvani „radni logori“, ozakonjena preseljavanja i transporti, oduzimanje i uništavanje imovine, i sve tako do legalizacije poslednjeg stepenika ka genocidu – masovnih ubistava. Na kraju, država genocid proglašava vrhunskim činom domoljublja i patriotizma i najrevnosnije „izvršioce“ nagrađuje najvišim državni i vojničkim nagradama i priznanjima.
Kad se nepristrasno i krajnje objektivno sagledaju uslovi neophodni da bi neki zločin dobio status genocida, nedvosmisleno se nameće zaključak da su se u Evropi prošlog i ovog vijeka desila samo dva zločina tih razmjera: u Hitlerovoj Njemačkoj i Pavelićevoj NDH. Jer, Hitler uopšte nije krio namjeru da se istrebljenjem riješi nearijevskih naroda na tlu svoje države (Jevreja, Rusa, Srba i Cigana, prije svih), kao ni Pavelić nakanu da „srpsko pitanje“ u Hrvatskoj razriješi tripartitnom akcijom: pobiti, pokrstiti i protjerati! Rezultate tih nastojanja ni sva istorijska prašina vijeka, sve laži i prikrivanja, ne mogu da potru. Posmatrano i tumačeno istim, krajnje objektivnim i na nauci zasnovanim mjerilima, zločin u Srebrenici, ma koliko masovan bio, ne može biti genocid.
U suprotnom, ukoliko nauka poklekne pred dnevnopolitičkim interesima, onda bi se lista genocida proširila do bemisla, pri čemu bi to samo išlo na uštrb pijeteta, poštovanja i opomene koji, po ljudskim i božjim zakonima, jednako pripadaju svim žrtvama. Bio genocidan ili ne, zločin je poslednji stadijum ljudskog divljaštva, a njegova stravičnost i nije u direktnoj korelaciji sa brojem žrtava. Jer, i jedan čovjek je – vasiona!
Ono što ostaje u sjenci dnevnopolitičkog halakanja i prosipanja krokodilskih suza nad žrtvama, a na šta savremeni teoretičari i istraživači genocida uporno ukazuju, jeste činjenica da se postupak genocida ne iscrpljuje samo fizičkom likvidacijom. Uporedo sa njom ide i nastojanje da se izbrišu svi materijalni dokazi i tragovi postojanja prognanog naroda na tlu države genocida.
Taj postupak se smatra genocidom u produženom trajanju i, po namjeri, skoro da je ravan fizičkoj egzekuciji. Taj tihi i produženi genocid u ovom trenutku odvija se u Hrvatskoj i na Kosovu. Nakon masovnog protjerivanja i ubistava civila srpske nacionalnosti, u tim sredinama se svakodnevno odvija dovršavanje sulude ideje o etnički čistoj državi Hrvatskoj i državolikog američkog nedonoščeta na jugu Srbije. Pali se i uništava imovina, crkve, kuće, škole, prisvajaju imanja, a rijetkim koji su ostali ili su se usudili na povratak jasno se i na razne načine stavlja do znanja da nijesu niti dobrodošli niti sigurni u vlastite živote. Naravno, sve se to nastoji pokriti ponjavom vjekovne krivice Srba i Srbije za sve loše na Balkanu, krivice čiju je sublimaciju najbolje ovjekovječio nenadmašni majstor pera, Ivo Andrić, u pripovijetci „Aska i vuk“.
I dok ne čudi nastojanje takozvane međunarodne zajednice, oličene u nekoliko moćnih zapadnih država, da, zarad svojih strateških ciljeva, ćuti i povlađuje ovim genocidnim namjerama prema narodu istorijski utemeljenom na tim prostorima, zapanjuju ćutanje, pa i otvorena podrška dijela srpske populacije, kao i onih koji su se koliko do juče smatrali Srbima. Takozvana „druga Srbija“ i još takozvanija „prva Crna Gora“ neskriveno su stale i još uvijek, na sramotu svoje istorije, stoje na strani krvnika svog naroda. Slijepi ili slijepo poslušni, ne vide šta se iza brda valja i da je etnički čisto Kosovo opasnost ne samo za Srbiju. Biće to poslednji stadijum zaokruživanja albanskog etničkog prostora. Na trećinu Sjeverne Makedonije već je stavljena tapija, kad i ako završe sa Kosovom, a svim silama i uz pomoć sila se u tome nastoji, na red će doći i djelovi Crne Gore. I neka se niko ne zavarava, ovdašnja vlast pogotovo, da će se novonastala državna tvorevina, zvala se Velikom Albanijom ili ne, tako olako odreći Tuzi do Morače i Ulcinja do Bara, kao i da Albanci koji tu žive neće pohrliti braći u susret. Žmurenje pred tom vrlo realnom opasnošću gore je od izdaje počinjene priznanjem lažne kosmetske države i pristajanja uz njene tvorce i dželate.
Genocid je, dakle, velika priča izvan okvira realnog i stvarnog, stvorena da, kao bajka, zamijeni stvarnost i sakrije istinu kako o onome što je bilo, tako i o onome što trenutno biva i što bi olako moglo biti. I, kao što uporno ponavljaju da je ćutanje o zločinu takođe zločin, ništa manji zločin je i ćutanje o velikoj laži, makar se istina, po Incku i Aleksi, strogo kažnjavala. Jer, futurolozi s mnogo prava tvrde da će laž, fabrikovana i masovna, na kraju dokusuriti čovječanstvo.
Prosto ne mogu da verujem da na ovaj izrvsni tekst ima samo jedan komentar! Tekst je zasnovan na naucnim osnovama i kao takav zasluzuje svu paznju, za razliku od mase senzacionalistickih tekstova u kome se ne dokazujuci nista, „dokazuju“ razne vrste genocida – pre svega onaj u Srebrenici.
Iako i ovaj tekst ima manjkavosti (na primer, da, genocid ne mora neizostavno da bude drzavni projekat, ali MORA da bude priojekat jedne grupe. Na primer: od recmo 1968 – i pre – mozemo da govorimo o genocidu nad srpskim narodom na Kosovu. Kako? Jedna grupa – Albanski narod koji je od tada bio dominantan – vrsio je SVAKU VRSTU pritisaka na srpski narod – ubijanjima, silovanjima, pretnjama, kamenovanjima autobusa i vozova, nezamislivim zlocinima – stariji se sigurnoi secaju slucaja Martinovic… znaci, ovde POSTOJI GENOCIDNA NAMERA JEDNE GRUPE, a to je isterivanje Srba sa prostora Kosova. Po definiciji o genocidu, ovo je klasican primer genocida sa svim prerogativima genocida.), moram da priznam da ODAVNO nisam procitao ovako zanimljiv, strucan i NEPRISTRASAN tekst.
U jednoj recenici: u Srebrenici NEMA, ili najgrublje receno nije dokazana, GENOCIDNE NAMERE, niti postoji GRUPA ljudi koja to izvrsava. Prema tome, NAUCNO receno, a to potvrdjuju i objektivne analize raznih autora, GENOCIDA NEMA. Zlocin da, veliki zlocin da (vrednost ovog teksta vidim u jasnom distanciranju od SVAKE VRSTE ZLOCINA!), ali genocid ne moze da bude, bar ne prema poznatoj definiciji o genocidu.
Gospodine Labudovicu, cestitke!
lijepo i korisno objasnjenje ali kome na ovim balkanskim prostorima objasnjavati sto je nauka kada je ovdje Mrznja glavni pokretac istorije!I ne cudi jer smo narod koji mnogo i oprasta i zaboravlja, a na kraju i cuti radi nekih visih interesa.pokreti u Jugoslaviji su nas naucili da su bratstvo i jedinstvo samo osjecali Srbi i donekle muslimani, ovi drugi oslobodjeni srbskom krvlju jedva su cekali da nam zabiju noz u ledja.i tako ce sve to da traje do sledeceg sukoba a onda kao sto napisa Vuk draskovic u Nozu: kume druge su sada okolnosti…pomjeri medju…