Pisana voštanica za zaboravljenog junaka

Piše:  Prota Nenad V. Andrić, Valjevo 

Proročkog duha najveći Srbin posle Svetog Save, kako ga je nazivao Prepodobni Justin Ćelijski,  ponos našeg roda srpskog i dika valjevskog kraja sveti Vladika Nikolaj Velimirović iz Božjeg sela Lelića zapisao je u Ohridskom prologu na jednom mestu: „Ima junaštva nad junaštvom i podviga nad podvigom“ ( Ohridski prolog, rasuđivanje za 8. april). Što zaista je istina koja se često kroz istoriju roda ljudskog projavljuje i svedoči da dobro delo nema granice, a najveće osvedočenje  podvižničke ljubavi jeste projavio sam Gospod stradanjem Svojim za rod ljudski, što je i istakao učeći svoje Apostole „Od ove ljubavi niko nema veće, da ko život svoj položi za prijatelje svoje.“(Jn.15:13)

Sledujući ovim rečima mnogi hrišćani su branili čast i život svojih bližnjih svojim životima, a posebno ako se opšta narodna korist time postizala kao što su to slučajevi u ratovima. Puna je istorija i našeg roda srpskoga takvih slavnih primera. Jedan od tih primera jeste i dostojan sećanja i spomen obeležja na koje ako ćemo pravo istorija čeka, a to je Aleksandar Mišić, sin slavnog vojvode Živojina Mišića iz sela Struganika podno nadaleko čuvene Ravne Gore.

Aleksandar Mišić rođen je u Beogradu 17/29. juna 1891. godine kao peto od šestoro dece  Živojina i Lujze, kršteno pravoslavno ime Magdalene Mišić. Kada već spominjemo majku ovog zaboravljenog junaka majora Aleksandra da kažemo podrobnije o njenom poreklu. U Beogradu u porodici građevinskog inženjera Fridriha Kriknera, Švajcarca vnemačkog porekla rođena je Lujza 1865. godine. Njen otac budući vrsni inženjer radio je u Bukovičkoj banji na izgradnji Kneževskog dvora Kneza Miloša zvanog Staro zdanje današnji hotel Aranđelovac.

Zavolevši Srbiju i Bukovičku banju Fidrih je sagradio za svoju porodicu i sebe jedan raskošan letnjikovac gde je provodio sa porodicom odmore. Jednog leta tačnije 1881. godine u Kneževom dvoru priređen je oficirski bal, na kojem su se upoznali Lujza i mladi potporuč nik Živojin Mišić, koji je baš tog leta sa svojim bataljonom bio na vojnoj vežbi u okolini Bukovičke banje

Tu se rodila ljubav Lujze i Živojina koja i pored roditeljskih protivljenja da se uda za čoveka druge vere tj. pravoslavca ipak pobedila i venčali su se 30. oktobra 1884. godine u vaznesenjskoj crkvi u Beogradu, danas ulica Admirala Geprata.

Lujzini roditelji nisu podržali ovaj brak pa čak ni miraz ćerci nisu dali. Međutim, to nije bila prepreka da ljubav supružnika donese vrle plodove i rode šestoro dece Radovana, Aleksandra, Vojislava, Eleonoru, Anđeliju i Olgu.  Lujza je u svim vihorima ratnim i u miru bila verni pratilac svog supruga i stabilan oslonac. Godine 1943. krstila se svojom voljom u Srpskoj pravoslavnoj crkvi dobivši ime Magdalena.

O ocu Aleksandrovom slavnom vojvodi Živojinu Mišiću  izlišno je i pisati, srpska istorija ga svrstava kao jednog među sto najvećih sinova svoga roda srpskoga, a zasigurno kao najvećeg vojnog srpskog stratega čije ratne strategije se izučavaju na vojnim akademijama širom sveta. Rođen je u selu Stzruganiku kod Mionice 7/9. jula 1855. godine, a upokojio se u Beogradu 20. januara 1921. godine u svojoj 66 godini.

Dovoljno o njegovom junaštvu i mudrosti vojnog stratega kazuju reči predsednika engleske vlade Lojda Džordža koje su pismeno upućene srpskoj vladi posle Prvog svetskog rata: „Srbi, koje je predvodio jedan od najtelentovanijih vojskovođa ovog rata, feldmaršal Mišić, izveli su proboj fronta s neodoljivim junaštvom. Navala Srba na neprijatelja koji je bio ukopan u stenu iznad njih predstavlja jedan od najsjajnijih podviga ovoga rata…“

Zadojeni takvim duhom junaštva, čojstva, patriotizma i njegovi sinovi Radovan, Aleksandar i Vojislav su učestvovali u ratovima braneći Otadžbinu svako u svoje vreme i po sposobnostima koja su stekli kroz školovanje i od bogatog iskustva svoga oca slavnog vojvode Živojina.

Najstariji Aleksandrov  brat  Radovan rođen je u Beogradu 13/25. septembra 1887. godine. Bio oficir srpske vojske u Kraljevini Srbiji i učestvovao je u Blakansim ratovima i Prvom svetskom ratu. Takođe je bio potpukovnik po činu pri konjičkoj diviziji i profesor Vojne akademije pre Drugog svetskog rata sa koje dužnosti je uhapšen od Nemaca i odveden je  u zarobljeništvo u Nemaču iz koga se nije ni vratio. U svojoj 57. godini  26. jula 1945. godine izmučen u zarobljeništvu se i upokojio. Dok mlađi brat majora Aleksandra i najmlađi vojvodin sin Vojislav rođen je u Valjevu 30. juna 1902. godine. Izučavao je vojnu školu u Carskoj Rusiji. Učestvovao je u Drugom svetskom ratu, ali posle rata proveo je više godina na Golom otoku kao politički osuđenik. Na Golom otoku doživljavao je i trpeo teške muke, na primer morao je da prolazi kroz špalir zatvorenika koji su ga udarali uz uzv ike „Udri vojvodinog sina“.  Posle Golog otoka radio je kao agronom   pri Gradskom zelenilu u Beogradu  gde se upokojio  29. jula 1974. godine.

Duh srpskog čestitog ratnika obitavao je i u Aleksandru koji u osamnaestoj svojoj godini odlazi bez znanja roditelja u Rusiju i zauzimanjem strica cara Nikolaja Nikolajevića čija je žena bila crnogorska princeza uspeva da upiše Vojnu akademiju u Vilnu. Hladne u Rusiji 1912. godine Aleksandar se razboleo i po preporuci lekara vratio se u Srbiju ali kao već izgrađen vojni kadet gde stupa po zdravstvenom oporavku u Srpsku vojsku kao oficir i što je veoma zanimljivo bez odobrenja svog oca Živojina. Isticao se u borbama u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu gde je preživeo Solunski front najveću Golgotu srpske vojske u istoriji Srba u činu majora Srpske vojske.

Posle Prvog svetskog rata  bio je upravnik Vranjske Banje do 1930. godine, potom je penzionisan usled lošeg zdravlja zbog reumatskih oboljenja koja je zadobio po raznim stratištima u ratovima gde je branio majku Srbiju. Kada su Nemci bez najave napali Jugoslaviju i bombardovali Beograd 1. aprila 1941. godine major Aleksandar se nalazio u Struganiku, porodičnoj kući Mišića sa svojom majkom i porodicom. U noći između 10. maja 1941. godine na dan spaljivanja moštiju Svetog Save na Vračaru, a uoči Svetog Vasilija Ostroškog sa jednim delom Gorskog odreda u kući vojvode Živojina Mišića u Struganiku gde se nalazio major Aleksandar došli su generalštabni pukovnik Draža Mihailović sa  majorom  Paloševićem i narednikom Perovićem. Čiča kako su zvali tadašnjeg pukovnika Dražu potonjeg srpskog đenerala sa vrata je  rekao Aci Mišiću:

„ Brate Aleksandre, ti i ja ćemo podići treći ustanak. Učinićemo sve da narodu olakšamo ovo robovanje i da se mi, stari Solunci, ne obrukamo. Borićemo se do kraja.”

Major Aleksandar je prihvatio Dražin predlog i od tada nastaje Ravnogorski pokret, inače Draža i Aleksandar su se pobratili još na frontu u Prvom svetskom ratu braneći Otadžbinu. Draža je prebacio na Ravnu Goru ceo svoj odred a major Aleksandar je osnovao i Ribnički četnički odred, čije on bio prvi komadant. Nisu mogli da priznaju kapitulaciju i da prepuste Otadžbinu bolesnim i monstrouznim idejama i akcijama Hitlera, fašista i nacista. Za načelnika štaba Ribničkog odreda postavlja svog prijatelja majora Ivana Fregla koji je bio organizator nepredatih delova Jugoslovenske vojske u Sloveniji.  Fregl je bio poreklom iz sela Fram u Sloveniji i istaknuti oficir predratni u JV kao načelnik   štaba Vrbaske divizije u Banja Luci.

Prvih dana decembra 1941, saznavši za akciju Nemaca „ Operacija Mihailović“, pukovnik Draža naređuje neprimetno napuštanje Ravne Gore. Međutim, do njega stiže vest da major Aca Mišić sa svojim Ribničkim  odredom namerava da se frontalno suprotstavi Nemcima. Draža sa svojim ljudima odlazi u Struganik, želeći da povede sa sobom Mišića i njegov Ribnički odred i spase od Nemačke invazije, pošto su Nemci bili brojniji i naoružaniji. To je bilo 6. decembra 1941. godine. Međutim u Struganiku su bili opkoljeni od Nemaca. Da bi spasao pukovnika Dražu, major Aleksandar Mišić u uniformi je izišao pred Nemce i na nemačkom jeziku rekao da je on Dragoljub Mihailović i da se predaje. Za to vreme Draža je sa nekoliko svojih ljudi uspeo da pobgne kroz šumu.

Nemci su uhapsili majora Acu i majora Fregla sa još nekoliko četnika i odveli u Valjevo. U valjevu u nemačkom štabu su otkrili po slici kod pretpostavljenih da to nije pukovnik Dragoljub Mihailović, već sin vojvode Mišića major Aleksandar. Acina žena Milena Mišić dolazila je u posetu svom suprugu i majoru Freglu jer su delili istu zatvorsku ćeliju. Posle nekoliko dana tačnije 17. decembra 1941. godine major Aca Mišić rekao je svojoj supruzi da bude jaka duhom, jer će on i major Fregel uskoro biti streljani. Tako se i desilo obojica su tog dana streljani odlukom nemačkih vlasti.  Majoru Aleksandru su nudili da ga oslobode da radi za njih pošto ima nemačke krvi u sebi, jer mu je majka poreklom Nemica, on im je na to  dostojanstveno odgovorio“: Ta polovina moje krvi je istekla na Kolubari u meni je samo srpska krv:“ To je Nemce još više razljutilo i nisu odlagali streljanje.  Ostala je legenda u vezi poslednjih želja majora Aleksandra Mišića i Ivana Fregla.

Major Aleksandfar je tražio da otpertla cokulu, a major Ivan da komanduje streljačkim vodom. Dok je komandovao streljačkim vodom major Ivan Fregel, major Aleksandar Mišić je skinuo vojničku cokulu sa sebe i njom je gađao streljački vod i kako za ovaj podvig kaže čuveni srpski književnik Antonije Đurić: “ Time je pokazao da se Srbin brani dok je živ“. Major Aleksandar nije učestvovao u bratoubilačkom ratu već u borbi protiv fašista. Dostojno kao mnogi časni mučenici stradali su u gradu Valjevu za Krst časni i slobodu zlatnu, na braniku svoje Otadžbine !

Neka ovaj skromni pisani prikaz bude još jedan u nizu prikaza kao neugasiva voštanica za pokoj njegove duše i apel za spomen obeležje kako i dolikuje.

Izvor: tamodaleko