Pisac nade i njegovo jedro

Promenu od bezbrižnosti ka beznadežnosti sveta u kome živimo, naš pisac Nikola Malović maestralno slika u svom delu kroz postepenu konverziju ambijenta i atmosfere: od euforije, preko spokoja, zatim nemira, onda sete, potom straha, i konačno varljive i često nerealne nade

Kada se na samom kraju prošloga milenijuma niotkuda pojavio Nikola Malović kao mladi pisac, odmah je postalo izgledno da će srpska literatura dobiti novog klasnog stvaraoca. Ovoga puta autora koji jedri mediteranskim i bokeljskim vodama unutar raskošnog mora srpske književnosti. Tako će u Malovićevom stvaralaštvu njegova Boka Kotorska biti centar univerzuma čija prašina sadrži svaku planetu i galaksiju čitavog kosmosa, kao što je za Foknera bio okrug Joknapatofa i gradić Džeferson, kao što Džojs nikada literarnim stopalom nije želeo da prekorači granice rodnog Dablina.

Međutim, bilo je u isto vreme i nečeg kosmopolitskog u Malovićevim knjigama smeštenim unutar „najlepšeg zaliva na svetu“, ali nečeg što se nalazi suprotno od globalističkog i postmodernog, nečeg što poništava zastrašujuću uniformnost „korporacijskog komunizma“ i nečeg što pleše po taktovima svetske literature.

Povratak Perastu

Roman Jedro nade koji je autor pisao u njegovom Herceg Novom između 2009. i 2014. godine, pisan je u prvom licu jednine i pretežno je narativne strukture. Ipak, Malović je đak klasičnih profesora srpske književnosti poput Ive Andrića, Meše Selimovića i Isidore Sekulić, ali i pisac koji po uzoru na Džozefa Konrada traga za mračnim ambisom ljudske prirode.

Zato autor u ovom romanu povremeno upotrebljava tehniku „toka svesti“, ponekad začini radnju zrnima nadrealizma, a neretko i modernizmom. Tek ponekad i na mahove, autor zgušnjava tok pripovedanja na „handkeovski“ način, gradeći jedinstvo trenutne radnje, svesti i podsvesti glavnog junaka.

Fabula romana se ukratko može prepričati na sledeći način: Nikola Smekija, narator i glavni lik u romanu, modni industrijalac iz Barija i vlasnik brenda „L` industria di moda Smecchia“ koji je postao svetski simbol za plavo-belu mornarsku majicu, razvedeni katolik poreklom iz Boke Kotorske, odlučuje da se jednoga dana na poziv gradonačelnice vrati iz Italije u Perast, grad njegovih predaka, da bi tamo pokrenuo proizvodnju mornarskih majica. Kroz roman sve vreme provejava priča o ovom najpoznatijem dezenu na svetu, kao i čitav niz istorijskih podataka o nastanku i životu ovog neizostavnog komada odeće skoro svake mornarice na svetu.

Malović piše: „Mornarska majica postala je svevremenski trade mark. Bila je modni i poslovni hit, elementarni komad garderobe svakog muškog ormana, jedinica stila, kombinatorna nula, vertikala superiorna u odnosu na trendy vrste, polo majice, majice s V-izrezom, dekolteom, majice s grafikom, i one sportske“. Iako se ovaj motiv provlači kroz čitavu strukturu romana kroz profesiju glavnog junaka, i iako su mnogi okarakterisali ovaj roman kao priču o „istorijskom razvitku plavo-bele mornarske majice koja je na Mediteranu mnogo više od elementarnog komada garderobe“, suština ovog romana nije koncentrisana oko ove tematike, ali je ona nesumnjivo njegov važan koncentrični prsten.

Pošto se Nikola Smekija u Perastu zaljubljuje u meštanku Mariju Vukasović, direktorku Muzeja grada Perasta, koja mu otkriva lepote i tajne baroka, ovo delo se sigurno u nekim tumačenjima može svrstati i u toplu ljubavnu priču. Posebno ako se posmatra sam kraj romana kada Nikola i Marija saznaju da se iz njihove veze rađa novi život, suprotstavljen svetu nuklearnog rata, kosmičke usamljenosti i mračne prirode čoveka.

Malović je vanredni poznavalac kulture Mediterana i istorije Bokokotorskog zaliva, života u Boki kraj mora i uz pomoć mora prepunog bogatstva reči svih naroda i religija, prirode uz more i života u samom moru. On piše zavodljivim, lakim i zanosnim stilom.

Sve prethodno upućuje na zaključak da je pred nama jedna šarmanta ljubavna priča, začinjena istorijom čuvenog plavo-belog mornarskog dezena, u kojoj se kroz vekove prepliću gosparske, kapetanske, pustolovske i ribarske sudbine Bokelja. Ležerna i topla literatura koja zaranja kroz povesne virove, volšebno ukrštajući ljudske sudbine i kao i sve uz more i sunce, mirno kao bonaca koja opušta i odmara. Ipak, to je velika zabluda. Ovo je literatura sabijena oko jezgra religijskog i konzervativnog pogleda na svet.

Zalivski ritam

Jedro nade je trodelni roman, sastavljen od tri približno izjednačene celine po obimu. Ali, iako sve ove tri celine čine jedinstvo radnje i sve tri su podjednako prožete bogatom istorijom Boke Kotorske, razlikuju se po dubini uranjanja u ambis ljudske prirode. Ovu promenu od bezbrižnosti ka beznadežnosti sveta u kome živimo, Malović maestralno slika kroz postepenu konverziju ambijenta i atmosfere u romanu: od euforije, preko spokoja, zatim nemira, onda sete, potom straha, i konačno varljive i često nerealne nade – simbolično sabrane u Jedru.

Bukvalno od druge rečenice u romanu, autor piše o nužnosti života po diktatu svevideće tehnologije „Gugla“, o tom novokomponovanom božanstvu nastalom na softverskim mutacijama koje nadgledaju svaki atom svakog pojedinačnog čoveka i svaku česticu naše Planete. Gugl (Google) i maj-fon (myPhone), bez kojih bi u romanu Nikola Smekija izgubio sopstvene koordinate, postali su u savremeno doba mnogo više od puke tehnologije, postali su psihologija prosuta kroz popularnu kulturu.

Zato će biti razumljivo što će se ovo Malovićevo delo upoređivati, pored drugih čisto literalnih ostvarenja, i sa nekim dometima iz popularne kulture. Setimo se dramaturškog i atmosferskog obrta iz filma Nikite Mihalkova Varljivo sunce: kada na početku vidimo romantičnu i bezbrižnu zemlju, osećamo spokoj vaseljene i mir božje prirode, čujemo žagor dečijeg sveta – na kraju, kada ljudi od Boga preotmu upravljanje svetom, vidimo samo nasilje i pogrom.

Sličnu promenu ambijenta – samo kroz više etapa – naslućujemo i u romanu Jedro nade. Priča klizi lagano kao jedro po morskoj površini, čitalac oseća u nozdrvama blagorodni dah vetrića „bavižele“ dok ga autor vodi kroz bogatu istoriju Perasta i Boke, još od vladavine Stefana Nemanje 1185. godine, preko uprave Mletačke Republike, do danas.

Uporedo sa ovim istorijskim izletima teče osnovna radnja romana u kojoj pratimo putešestvije peraškog „Odiseja“ Nikole Smekije: njegov povratak u grad predaka i susret sa potaštaticom (gradonačelnicom) Marijom Zmajević, odlazak u Bari na demontiranje njegove modne industrije, susret sa Marijom Vukasović i rađanje njihove ljubavi – posebno scenu njihove noćne plovidbe bez vesla udvoje pod „meteorskom kišom“ u zalivu, nezgodu zbog koje Nikola nikada neće moći da preseli svoju modnu industriju u Perast, njegovo upoznavanje sa meštanima i vlastima Perasta, kao i mnogo istorijskih činjenica o nastanku i razvitku mornarskih majica koje su bile primarni svedoci mnogih sudbonosnih bitaka – poput one kod Trafalgara.

Ovaj gosparski zalivski ritam prati čitaoca kroz prvi i drugi deo knjige u kome je atmosfera obasjana mediteranskim suncem i umilnom toplotom Jadrana. Onda dolazi treći deo, kada počinje zima i kada temperatura pada čak i do minus 10 stepeni i kada i more ledi. Dolazi zima koja će lediti srca čitaoca poput debelog sloja ledene kore po kojoj se u romanu kreću Bokelji, i onda se deskriptivni ambijent polako i postojano menja.

Iako knjiga po logici stvari nema vizuelnu snagu filma, Malović je uspeo da nam dočara skrivenim vidom svu tragediju ove simboličke promene: kao u velikom filmu Nikite Mihalkova „Sunčanica“ u kome se romantični i koloritni svet carske Rusije, odjednom konvertuje u sivi i surovi svet revolucionarne Sovjetije. I tada, u velikom finalu Malovićevog dela, prisećamo se svih nagoveštaja dekadencije, posrtanja i neslobode koje je autor samo tankom četkicom oslikao u prve dve celine knjige.

Antropološki pesimizam

Mistični Perast je mikrokosmos ovog romana. U njemu vidimo kroz slike prošlosti koje se kao sumaglica nad jutarnjim zalivom utapaju u današnjicu, palate čuvenih peraških porodica: Bujović, Krilović, Lučić-Kolović, Visković, Bronza, Smekija, Šestokrilović, Balović, Vukasović-Kolović, Zmajević…

Autor nas hodom glavnog junaka penje kroz peraške ulice-stepeništa dok sa visine iza obale kapetana Marka Martinovića gledamo na ostrva-crkve „Gospa od Škrpjela“ i „Sveti Đorđe“, kao i na tesnac Verige. Prolazimo pored bista admirala Ruske mornarice Matije Zmajevića, slikara Tripa Kokolje i kapetana Marka Martinovića koji je obučavao pomorstvu pitomce ruskog cara Petra Velikog.

Međutim, savremeni Perast u romanu Nikole Malovića, iako smeštan u današnjicu, nije tako realistično prikazan kao njegova istorija. Perast je prikazan kao mistično mesto u kome je stalo vreme za sve izuzev za softversku tehniku. Grad ima u isto vreme i status renesansne mletačke palanke, i retko naseljenog i zabitog brdsko-morskog sela, i srednjovekovnog grada-države, i simulakruma demokratskog polisa, i otcepljenog kapetanskog kraljevstva – da bi na kraju romana postao samo puko vlasništvo korporacije feudalnog Jevreja Adama Oza.

U njemu se mešaju dva naroda, meštani Bokelji (istorijski katolici, ali Srbi), i novopridošli Jevreji izbegli od novih ratova i strahova od apokalipse. Koliko god da se Perast čini usamljenim ostrvom u moru goruće svetske istorije, ovo mestašce kao i susedni Kotor od koga se politički i kulturološki razlikuje, spada pod „Ujedinjene zemlje“. U savremenoj političkoj identifikaciji svakako najbliža odrednica za Ujedinjene zemlje bi bio „Kolektivni zapad“.

Treći deo finalnom obradom boji čitavu knjigu, svrstavajući je značajnim obimom u distopijsku literaturu, poput Orvela, Zamjatina ili Hakslija. Iako autor naslovljava delo po jedru – simbolu nade, iako je ova knjiga vapaj za povratak ljudskom i duhovno-tradicionalnom, iako kroz radnju dominira upitnost postojanja ideje slobode u eri „digitalnog zatvora“, iako je glavni junak Nikola savremeni Odisej koji putuje kroz sopstveni unutrašnji svet u potrazi za smislom, iako neprestana borba za identitsko i duhovno podvlači svaku misao ovog dela, iako se roman završava stvaranjem novog života kao nove nade – strukturalna ideja ovog romana je zasnovana na konzervativnoj filosofiji antropološkog pesimizma.

Čak i pored humanističke misije Nikole Malovića koji je stavio u naslov reč „nada“, treća i ključna celina ovog romana odiše kosmičkom setom i beznadežnim ništavilom ljudske sudbine. Senka sudnjeg rata koja je nadvila planetu, a koja se samo indirektno oseća u malenom Perastu, prekrila je svojim crnim slutnjama čitavo nebo iznad Boke, spustivši ga sumorno i nisko ispod granice nade.

I upravo će ta sablasna tehnika dovesti ljudima antihrista preko neba, neba koje će premrežiti u Noći hiljadu zvezda niklovanim relejima, antenama od inoksa, oštrim laserima, digitalnim satelitima, optičkim vlaknima, kibernetskim mrežama, aluminijumskim česticama i lažnim idolima.

Malović piše: „U noći hiljadu zvijezda hoće se po bijelom nebu od vjetrom rastegnutih hemijskih tragova kao po platnu – da projektuju slike i pričine, svim narodima istovremeno, hologrami, i festival utvarah, spleteni ujedno. Sveti Jovan Bogoslov govori u Otkrovenju 13,13. da će antihrist činiti i da oganj silazi s neba na zemlju, pred ljudima. Sveto pismo ukazuje na to da će se najveće od svih antihristovih čuda dogoditi u vazduhu, i to kao atak na čulo vida. Antihristova čudesa proizvodiće spektakularan, neodoljivi utisak na sve prisutne, unaokolo kape nebeske. Naviknuti na režiran svaki dan, i toga će dana ljudi pomisliti po svojoj sljepoći da čuda koja vide predstavljaju prorokovani drugi dolazak Sina Božjeg. A gledaće čudesa antihrista, i oduševljeno, priznaće ga za boga“.

A nebo oslikano kroz atmosferu sudnjeg rata u Malovićem romanu i usamljeni čovek na planeti, biće sumorni kao svaki strah i kao svaka medijska laž, i kao nebo pred apokalipsu iz filma „Interstellar“. Nebo koje će zatamniti nuklearna pečurka, nakon bombe koju su bacile na samom kraju romana „Ujedinjene zemlje“.

Nadrazumno stanje vere

Adam Oz, feudalni vlasnik Perasta sa titulom njegovog Predsednika (nešto poput šeika u emiratskom društvenom uređenju), bio bi savremena predstava dijaboličke tradicije u srpskoj literaturi – čovekoliki đavo iz sveta biznisa i korporacija. Ali ovaj čovek koji je u stanju da neprestano menja identitete i mimikrije poput sotone – pozajmljujući ih od ostalih ljudi u okruženju – svoju đavolju superiornost pokazuje uz sadejstvo sa dominantnom tehnikom: on sve vidi, sve registruje i sve pamti: svaki dodir, svaki osmeh, svaku pomisao; kao i svaki list i svaki plod narandže sa mnogobrojnih peraških stabala.

On bi bio filmska verzija gradonačelnika Varlama Aravidzea iz Abuladzeovog filma „Pokajanje“. Kao što antihristu dolikuje, Oz neprestano falsifikuje Boga dovodeći ljude u zabludu: Oz žrtvuje svoga sina – ali ne da kroz patnju otkupi ljudske grehe nego da ih kroz sladostrašće pojača, on hrani gladne Jevreje da bi mu bili verniji robovi, on se ne odriče bogatsva već ga kao sin korporacije neprestano uvećava.

U svetu literarnih poređenja najbliži bi mu bio Mustafa Mond – svetski upravljač za zapadnu Evropu iz Hakslijevog romana Vrli novi svet. I Mond je apostol Jednog naroda koji veruje u Jednu religiju i živi u Jednoj državi, pod Jednom vladom, na Jednoj planeti, kao što je i Adam Oz koji u romanu izgovara sledeće: „Da (…) moramo što je brže moguće da krenemo ka jednoj svjetskoj vladi, jednoj svjetskoj religiji, pod jednim svjetskim vođom“.

Pesimizam prema ljudskoj prirodi ne izvire iz nje „kao takve“ ili prema njoj kao „samoj od sebe“ (kao u primordijalnoj konzervativnoj filosofiji), već u njenoj sprezi sa tehnikom koju je stvorila da bi se dodvorila sopstvenim slabostima. Tehnika je prodrla u svaki atom čovekovog bića da bi ga odagnala od ljudskog i slobodnog, čak i opustelom malenom zalivskom „gradu palata i kapetana“.

Atmosfera sudnjeg rata koja teskobno pritiska čitaoca u završnoj celini romana, uveliko podseća na sumorni ambijent Orvelovog romana 1984: medijsko jednoumlje i brutalne laži, nesloboda i nemaština, besmisao i ratni strahovi. Zajedničko sa Zamjatinovim romanom Mi bila bi tehnika podignuta na nivo novog božanstva, kada prestaje da bude dobri sluga ljudi, već postaje zli gospodar ljudskog.

Iako su Perast i Boka pretežno kroz istoriju bili katoličke veroispovesti, roman Nikole Malovića je istočno-pravoslavnim rukopisom ispisao priču u „najlepšem zalivu na svetu“. Posebno se ova činjenica uočava na terenu pravoslavne antinomije, kada na višem radosledu stvari nema zaključenih misli i rigidnih istina, već kada u isto vreme istina mogu biti dve protivrečja.

Ovo nadrazumno stanje vere u kome ljudska duša nadrasta ljudski razum, stanje blagodatnog pogleda na svet kroz ljubav preko koga se jedino može dopreti do tajne Svete Trojice ili dvoprirodnog Sina, protkano je kroz čitav narativni tok Malovićevog dela.

Nikola Malović na više mesta u romanu naglašava istorijsku vezu između Boke i pravoslavne Rusije. Govoreći kroz usta glavnog junaka on kaže da je paradoksalno da su Bokelji pre upoznali Rusiju nego Srbiju, jer ipak: „Perast je sa Rusijom, iako dalekom, spojen morem“. Na samom kraju romana autor piše: „Kao dijete živo verovah gdje se ulaskom u crkvu duša automatski konektuje sa Bogom. Na crkveni se brod čovjek može da ukrca i okom“. Okom uprtim u beskrajnu zemlju pravoslavnih stepa, kojom je srpski pisac Nikola Malović tražio sopstveni put u literaturi. „Čemu vredi put ako ne vodi do crkve?“ – pita se poslednja replika iz pomenutog filma „Pokajanje“.