Петровић: Гарантована социјална пензија је важно национално питање колико и питање подстицања рађања деце

Пише: Др Рајко Петровић, Институт за европске студије

За неколко година Србија ће се суочити са озбиљним проблемом о коме се мало прича, а то је проблем армије грађана који ће напунити 65 година старости, а да немају довољно радног стажа за уживање пензије. То се посебно односи на генерације рођене 1960-их надаље, генерације затечене распадом бивше Југославије, пропашћу привреде и економије, бесомучном распродајом националних богатстава, те ратовима и санкцијама.

Услед немогућности државе да им 1990-их и 2000-их обезбеди услове за стабилан радни односи или радни однос од кога могу пристојно да живе, многи припадници ових тзв. ,,изгубљених генерација“ усмерили су се на активности у оквирима сиве или чак црне економије како би себи и својим породицама обезбедили егзистенцију.

С обзиром да је према попису становништва из 2011. године просечна старост у Србији 42,2 године, јасно је да нас ускоро очекује сценарио у коме ће стотине хиљада грађана наше земље имати довољан број година за уживање пензије, али не и радни стаж на основу ког би остварили исту. Треба истаћи да данас у Србији живи више од 200.000 људи старијих од 65 година који не примају пензију, а међу њима предњаче жене са чак 85% удела.

Посебно је поражавајуће то што у 18.000 домаћинстава у којима живе пензионери ни један брачни друг не добија пензију. На једног пензионера требало би да долазе три радника, а Србија је све ближа сценарију у коме на једног пензионера долази само један радник. Довољно је погледати пример Војводине, где на 100 радника долази скоро 80 пензионера. Са наставком демографског пада Србије, односно ниских стопа наталитета и одлива радно способног становништва у развијене западне земље, те са порастом броја старих нашу земљу очекују велики не само економски и социјални, већ и политички, безбедносни и други изазови. Протести, немири на улицама, дивљи раст сиве и црне економије, повећање насиља у породици и, нажалост, броја самоубистава људи који би се суочили са бедом због недостатка средстава за живот само су неки немили, али реални сценарији који нас очекују уколико се држава озбиљно и систематски не прихвати решавања ових проблема.

Предлог министра за бригу о селу и председника ПУПС-а Милана Кркобабића да се у наредном периоду уведе гарантована социјална пензија последњи је аларм за државу и све нас да се определимо у каквом друштву желимо да живимо – друштву у коме је профит изнад свега, у коме је себична и наводно самодовољна индивидуа у фокусу пажње или у солидарном и одговорном друштву које ће бринути о свим угроженим категоријама становништва – деци, особама са инвалидитетом, старима и другим.

Гарантована социјална пензија подразумевала би да сваки грађанин након напуњених 65 година живота, а који притом нема довољно година радног стажа, добија износ од 100 евра месечно. Да ли је то довољно за квалитетан и достојанствен живот? Није. Да ли држава у овом тренутку може да издвоји више од тога? Тешко, уколико желимо да створимо одржив и стабилан систем гарантованих социјалних пензија. Људи који нису стекли радни стаж нису нерадници. То су људи који су се нашли у вртлогу транзиције, ратова и неизвесног живота. Многи од њих су, упркос томе, оснивали породице, васпитавали и школовали децу, радили разне физичке, сеоске и свакојаке послове и на тај начин дали огроман допринос држави и друштву. Свако од нас, на крају крајева, има некога у ужој или широј породици ко спада у категорију становништва која би била обухваћена системом гарантованих социјалних пензија – родитеље, деду, бабу, стрица, ујака или неког другог. Многима од њих, а посебно онима који живе на селу и имају нешто земље, садница и стоке, такав вид стабилних примања значио би много.

Дакле, можда не довољно, али много сигурно. Млади и радно способни, који уредно исплаћују своје порезе и друге дажбине држави, а у које и сам спадам, највише би у будућности поднели терет увођења гарантованих социјалних пензија. Сматрам, међутим, да је то наша обавеза, људска и патриотска, јер достојанствен људски живот у земљи у чијем уставу је још 1835. године стајало да сваки роб који ступи на српску земљу постаје слободан човек, не може и не сме имати цену.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: