Петковић поводом годишњице мартовског погрома: Горело све што је српско на Косову и Метохији
1 min read
Директор Канцеларије за Косово и Метохију Петар Петковић изјавио је да је 17. марта 2004. године, када су се широм покрајине догодили масовни напади на Србе и њихову имовину, “горело све што је српско на Косову и Метохији у безумном акту мржње оних који ни данас Србима на овим просторима не желе ништа добро”.
Петковић је у ауторском тексту за “Политику”, поводом 21 године од насиља над Србима у јужној покрајини, подсетио да је током “тих дана безумља, у злочину без казне који траје више од две деценије”, ломљен крст на Цркви светог Илије у Подујеву као и да су живе ране породица страдалих међу којима су Боривоје Спасојевић, Јана Тучев, Борко и Добри Столић, Драган Недељковић, Златибор Трајковић, Анка Перић, Бобан Перић, Ненад Весић, који су, нагласио је, били криви само зато што су Срби.
“Они и сви други Срби на Косову и Метохији су у освит тог 17. марта и наредних дана на најбруталнији начин осетили и увидели да су мржња и зло неселективни, да не питају ко је какав човек, али да питају ко је каквог имена и презимена. У несхватљивом насиљу тог кобног марта 2004. године људи су страдали због свог имена, зато што се крсте и славе славу, зато што говоре другачијим језиком од оних који су насиље чинили”, рекао је Петковић.
Додао је да је “насиље било толико масовно, да је јасно да није могло бити спонтано и саморођено, већ да иза њега стоје деценије научене мржње, која је храњена, негована и очигледно подстрекивана од стране спољног фактора”.
Петковић је навео да су 2004. године српска деца у школе неретко ишла у пратњи КФОР-а, да су српске манастире и цркве чували војници међународних снага, а да су у урбаним срединама јужно од Ибра Срби живели “такорећи у кућном притвору”, јер из безбедносних разлога нису смели на светлост дана.
“Да ли је, када се на овај начин вратимо у прошлост, мартовски погром било могуће предвидети? Данас, са историјске дистанце, можемо да кажемо да је све указивало на то да ће се овакво зло догодити, а испоставило се да је било и горе од тога што би ико нормалан могао да замисли – мучки је убијено деветоро Срба, рањено више стотина њих, а протерано више од 4.000 наших сународника”, истакао је Петковић.
Он је додао да је у марту 2004. године, “етнички очишћено шест српских градова и девет села, порушено, запаљено или оштећено 935 српских кућа, десетине објеката јавне намене, школа, болница и оштећено 35 храмова и цркава Српске православне цркве”.