Петер Кениг: Повратак суверених нација

Кључни представници три главна негативца међународних финансија и трговине, Међународног монетарног фонда, Светске банке (ВБ) и Светске трговинске организације (СТО) састали су се на раскошном одмаралишту на Балију, у Индонезији, где су упозорили свет на кобне последице све обухватнијих трговинскиx ратова које ће се испољити кроз смањене међународне инвестиције и снижење економског раста а које је покренула и подстакла Трампова администрација.

Они су критиковали протекционизам који може да стрмоглави државе у пад просперитета. Међународни монетарни фонд је срезао предвиђени светски економски раст за текућу и 2019. годину.

У питању је чисто застрашивање ни на чему засновано. У ствари, прошли економски раст за који се тврди да је проистекао од увећане трговине и инвестиција заправо је користио малој мањини и подстакао је проширење расцепа између богатих и сиромашних и у земљама у развоју и у индустријализованим земљама.

Занимљиво је како нико никада не говори о унутрашњој прерасподели бруто друштвеног производа због кога се шепуре и лажу, за рачун елите, пришипетље и служитељи империје; изгледа да се нико не пита о начину како се стопа раста прорачунава – или се једноставно незасновано одрезује? Узмимо за пример Перу, земљу богату привредним ресурсима  која је до сада остваривала стопе економског раста често између 5 и 7 процената.

У просеку дистрибуција овог раста била је таква да је 80% ишло 5% популације а 20% је дистрибуирано 95 посто људи. Ово чак ни не узима у обзир фрагментацију нижих и виших слојева расподеле процената, али свакако ствара више сиромаштва, неједнакости, више незапослености и делинквенције.

Или само погледајте сумануто и потпуно незасновано предвиђање ММФ-а о стопи инфлације од милион процената венецуеланске нове валуте 2018. и 2019. године?

– О чему они то говоре? Без икаквог поткрепљења. Исто је са предвиђањима кобних последица ограничене трговине, када трговину какву је знамо, у потпуности држи и о њу се окоришћује корпоративни свет богатих индустријализованих држава, остављајући земље у развоју оптерећене бременом непоштених договора и често последичне дужничке замке.

Оваква манипулација истином која стиже из међународних финансијских и трговинских организација, посебно Међународног монетарног фонда и Светске банке, је толико флагрантна и темељно погрешна да не може бити подупрта ни трунком професионализма.

Но њима то успева да прође, због њихове наизглед неупитне репутације, па успевају да застрашене владе наведу да раде оно што је против најбољег интереса њих и њихових народа – наиме да воде своје сопствене локалне, суверене економије, без било каквог страног мешања.

Изнова и изнова се показивало да земље које треба и које желе да се опораве од економског пада то најбоље чине тако што се усредсређују на и унапређују своје сопствене друштвено-економске капацитете, са што је мање могуће страног уплива. Један од најистакнутијих случајева ове врсте је Кина.

Након што је Кина 1. октобра 1949. изашла из вековног периода западне колонизације и тлачења тако што је председавајући [КПК, прим. М.М.] Mao створио Народну Републику Кину, он и Комунистичка партија Кине су прво морали да разорену „кућу доведу у ред“, пошто је земља била упропашћена болестима, изостанком образовања а мориле су је и болести које су биле последица бесрамне експлоатације западних колонизатора.

Како би то извела Кина је остала практично затворена према спољашњем свету све до половине 80–их. Тек тада, када је превазишла болести и глади без краја и конца, изградила државни образовни систем и постала извозник житарица и других пољопривредних производа, Кина, до тад потпуно самодовољна, је постепено отварала своје границе за међународне инвестиције и трговину. –

Погледајте где је Кина данас. Свега тридесет година касније, Кина не само да је постала светска економија број један, већ је и светска суперсила коју не може да прегази западни империјализам.

Но, не морате да гледате толико далеко.[1] Северна Дакота је себе сачувала од „кризе“ из 2008. године, тако што је користила јавно банкарство тако да служи економским потребама Северне Дакоте – не похлепи деоничара – и планирала је производњу и услужне делатности које су обезбеђивале у основи пуну запосленост, док се у остатку земље стопа незапослености винула у небеске висине.

Економија савезне државе Северна Дакота је расла по стопи од 3% 2008. и 2009. године – а и данас је држава са највишом стопом раста у земљи и са најнижом стопом незапослености. Ово је пре свега због економске развојне политике која је заснована на локалним капацитетима и због тога што је банкарство засновано на јавним банкама.

Данас, Северна Дакота има једину јавну банку у земљи; но и друге државе, попут Њу Џерзија, Њу Мексика, Аризоне и друге, као и град Лос Анђелес су близу томе да створе јавно банкарство. Мејнстрим медији, међутим, не објављују о оваквим примерима пошто они нису у интересу банкарских и корпоративних олигархија.

Трампов трговински рат  – или деглобализација?

Локална економија са локалним инвестицијама у корист локалне популације није, разуме се, нешто што жели ултракапиталистички систем.

Он се не уклапа у неолибералну економску доктрину – напредовање глобализације, примењивање њених горких пилула штедње којима се насилно кљукају владе, како би се даље експлоатисали људи, стварало више сиромаштва, исцрпљивао њихов друштвени систем и крали њихови природни ресурси.

Доста! Буђење! – Шта год да мислите о председнику Трампу – а он никако није панацеа за светски мир и његова подла политика мешања у послове страних земаља и подстрекивања сукоба и ратова на Блиском истоку као и широм света морају бити осуђени – али његове протекционистичке политике, „царински ратови“ су добродошли мач заривен у трбушину глобализације – у саму неолибералну доктрину која је за последњих тридесет година донела више беде за 99,99% планетарне популације од било које економске доктрине почев од Адама Смита.

Трамп можда зна а можда ни не зна шта ради, али свакако његови сарадници и помагачи, скривено или отворено, знају сврху њиховог новопрокламованог обрта у спољној политици.

Њихова намера је да поремете политичку кохезију коју је створила глобализација, да поново поделе како би империја могла да завлада. Да. Намера, сама по себи, није да се промовишу локалне економије, већ да се земље незаштићене доведу на билатералне преговоре и да се затим постигну споразуми између Вашингтона и света у развоју, у складу са којима овај не би имао заштиту, и уз  углавном корумпиране лидера, морали би да се повинују суочени са тешким условима империје.

Тако да намера није да се помогне, примера ради, латиноамеричком дворишту САД да поново постане суверен, већ напротив да се наметну билатерални споразуми – на пример са Бразилом, Аргентином, Чилеом, Еквадором, Перуом и Колумбијом – који би их осудили да постану још рањивије и зависније од Сједињених Држава и америчке доларске хегемоније.

Поука је – за самосвесне и опрезне владе које желе да се врате својој сувереној националној политици – да је ово кључни тренутак истине који треба искористити. Брод мења курс. Сада је тренутак да се иступи из глобализацијског хора, глобализоване трговине – отворене границе за непреиспитане стране инвестиције; време је да се седне и да се размисли – време је за повратак аутономним локалним политикама: локалне економије, за локално тржиште, са локалним новцем и локалним јавним банкарством које ради у корист локалних економија.

Наравно, трговина је део локалне економије; али трговину је најбоље одржавати у оквирима пријатељских суседа и нација које имају заједничке интересе и слична политичка уверења. Трговина под деглобализованим околностима треба да обезбеди подједнаку корист партнерима, и она ће то чинити, што је победничка ситуација за све трговачке партнере – као и што би требало да буде у складу са изворном интерпретацијом трговине.

Насупрот томе, модерна трговина какву је знамо, готово без изузетка доноси корист богатим државама на штету сиромашнијих.

Добар пример за поштену и равноправну трговину може бити АЛБА (скраћено од Alianza Bolivariana para los Pueblos de Nuestra América, Боливарски савез за народе наше Америке) – савез једанаест латиноамеричких и карипских држава (Антигва и Барбуда, Боливија, Куба, Доминиканска република, Гренада, Никарагва, Сент Китс и Невис, Света Луција, Суринам, Гренада и Венецуела), који су иницирале и створиле Венецуела и Куба. АЛБА може да буде одлична илустрација како трговина треба да се обавља између држава и група држава. Већина људи никада није чула за АЛБА-у, из једноставног разлога што међународни медији уобичајено о њој ћуте, зато што неолиберална елита не жели  да случај једнакости постане пример који ће други да прате. Тренутно постоје и други слични, чак и мање познати случајеви поштене и равноправне трговине, широм света, које медији подједнако успешно прећуткују.

Промовисање поштене и равноправне трговине није агенда Светске трговинске организације, нити ММФ-а или Светске банке. Њихова улога је супротна, да олакшају Западу да даље експлоатише народе Југа и да додатно исцрпи акумулирана средства радника у њиховим мрежама друштвене сигурности која су и даље доступна у многим западним индустријализованим државама, посебно у западним деловима Европске уније.

Саме темеље социјалне сигурности онда може да приватизује међународни корпоративни банкарски систем, уз приватизацију снабдевања водом и канализације, електроенергетског система, болница, аеродрома, железница – и много чега још. Све у вези са чиме постоји могућност профитабилности може и мора бити приватизовано у складу са неолибералном економском доктрином.

Државе, нације и друштва, чувајте се од слушања, прихватања и рада са овим опаким глобализаторским организацијама – Међународним монетарним фондом, Светском трговинском организацијом и Светском банком. Оне су пуке слуге западног корпоратизма и поробљивачки финансијски системи које воде Америчке федералне резерве (ФЕД), као и Волстрит и њихови европски банкарски партнери.

Ово је позив свим државама које се поносе повраћајем свог политичког суверенитета и економске аутономије, да игноришу застрашивање и страхове наметнуте претњама ММФ–а, Светске банке и Светске трговинске организације. Они не представљају истину, већ је њихова прљава улога да лажно представе стварност у корист измишљених манипулисаних статистика за које се очекује да им се укаже поверење зато што долазе из такозваних институција са добром репутацијом.

Понављамо, најбољи пример бесмислених исказа ММФ-а је њихова у више наврата поновљена клевета Венецуеле, којом оптужују земљу да је створила економију која је довела до инфлације од милион процената 2018. године и да ће, кажу, 2019, она бити чак и виша. – Можете ли да замислите? – То све каже. Будите опрезни – њихове речи, без обзира да ли су изговорене на Балима, у Вашингтону или Женеви, нису ништа више до застрашивачко и претеће трабуњање.

Пeтер Кениг (Peter Koenig) је економиста и геополитички аналитичар. Он је такође специјалиста за водне ресурсе и еколошка питања. Више од тридесет година радио је за Светску банку и Светску здравствену организацију широм света на пољима заштите животне средине и воде. Предавао је на универзитетима у Сједињеним Државама, Европи и Јужној Америци. Редовно пише за Глобал рисерч (Global Research), Раша тудеј, Спутњик, ПресТВ, Твентифрст сенчури, ТелеСУР, Сејкер блог (The Vineyard of The Saker Blog) и Њу истерн аутлук (New Eastern Outlook)  као и друге интернет сајтове. Аутор је књиге „Имплозија – економски трилер о рату, уништењу животне средине и корпоративној похлепи“ (Implosion – An Economic Thriller about War, Environmental Destruction and Corporate Greed), дела фикције заснованог на истинитим подацима и тридесетогодишњем искуству у раду за Светску банку широм света. Коаутор је дела „Светски поредак и револуција – Есеји из отпора“ (The World Order and Revolution! – Essays from the Resistance). Истраживач–сарадник је у Центру за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization)

Извор: Стање ствари (Global Research, 14. 10. 2018)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: