Пет митова о Санкт Петербургу
1 min read
Третјаковска галерија, фото: Getty Images, Global Look Press
Санкт Петербург је подигнут на пустој земљи усред мочваре
Прво и прво, било је то прилично прометно мјесто. Већ у 14. вијеку ту је подигнута шведска тврђава Ландскрона, а касније, 1611. године, замијенила ју је тврђава Нијеншанс, са шведским градом Нијеном у близини.
У 17. вијеку Нијен је био велики трговински центар због свог повољног положаја у близини мира и на ушћу неколико ријека. Када је 1703. године у Великом сјеверном рату између Русије и Шведске Петар Велики заузео Нијен, одлучио је да нови град подигне баш на том мјесту, како би учврстио руско војно присуство на шведској територији и осигурао излазак на Балтичко море. Ево и један бизаран податак: када је Санкт Петербург постао руска престоница 1712. године, он се формално и даље налазио на шведској територији (регион око Санкт Петербурга у потпуности је припао Русији тек после завршетка Сјеверног рата 1721. године).
Откуд онда приче о „мочвари”? Истина је да је 1705. године, двије године после оснивања града, петина његове територије лежала на мочварном тлу. Огромна мочвара се заиста пружала на мјесту Павловог Михајловског замка, који је подигнут знатно касније. А непроходни глиб био је на мјесту данашње Думске улице, познате по ноћним клубовима.
Међутим, у изградњи града учествовали су европски урбанистички инжењери. Они су тражили да се у Санкт Петербург донесе земља која би учврстила тло под тешким грађевинама.
Стручњак за тло Јелена Сухачова каже да су корита потока и малих ријека тада испуњена песком и шљунком, а да су мочваре исушене. На томе се радило континуирано све до 80-их година 18. вијека, када су обале Неве покривене гранитом.
Орао је кружио небом када је Петар Велики основао Санкт Петербург
Изградња Петропавловске тврђаве почела је 16. маја 1703. године. Према легенди, Петар је за њу лично положио камен темељац, док је орао кружио над његовом главом.
Међутим, ово је само легенда. Према хронологији живота Петра Великог, он се тог дана налазио знатно сјеверније, у Штелбургу, гдје је некада била тврђава Нијаншанс (сви његови укази и писма из периода мај-јун 1703. потписани су на овом мјесту). Осим тога, у региону око Санкт Петербурга никада није било орлова.
Град лежи на костима
Легенда каже да је Петар Велики наредио да неколико хиљада сељака из унутрашњости Русије учествује у изградњи Петербурга. Слабо храњени, изложени влази и хладноћи, они су умирали у гомилама, а сахрањивани су на лицу мјеста у мочвари. Ова хорор прича завршава се ријечима: „Зато Санкт Петербург лежи на костима”.
Истина је да су у грађевинским радовима учествовали сељаци, мада њима није само наређено да дођу у Петербург, већ су били ангажовани уз плату. Од 1704. године у Санкт Петербургу је радило 40 хиљада људи, претежно државних и спахијских кметова.
Сељаци су радили у смјенама: после три мјесеца могли су да иду кући. Међутим, многи су остајали и наредна три месеца, јер су за посао добијали 1 рубљу мјесечно, што је у то доба била уобичајена радничка плата.
После 1717. године сељаци више нису ангажовани као радници на градњи, већ је умјесто тога уведен годишњи порез. Власти су за изградњу ангажовале квалификоване раднике и плаћале их од сакупљеног пореза.
Што се тиче смртности међу радницима, она је била у оквирима уобичајеним за то доба. 50-их година 20. вијека један совјетски историчар је обавио ископавања на мјестима највећих градилишта из 18. вијека и није пронашао никакве доказе за масовно умирање, само јаме пуне животињских костију. То је указивало да су радници добијали добре порције хране са пуно меса.
Васиљевско острво је требало да има канале, али Меншиков је украо новац
Јакоб фон Штелин (1709-1785), члан Руске академије наука, који је живио у вријеме владавине неколико руских монарха, у својој књизи „Истините анегдоте о Петру Великом” тврди да је Петар наредио да Васиљевско острво у Санкт Петербургу постане „мали Амстердам” са каналима умјесто улица и да је овај задатак поверио свом сараднику, кнезу Александру Меншикову. Али кнез, који је био познат као варалица, украо је већи дио новца, па су добијени канали били преуски за чамце, а касније су затрпани.
Заправо, чак ни 1723. године на Васиљевском острву није било канала. Тек 1727-1730. (после Петрове смрти), појавила су се четири канала који су затрпани 1767. по налогу Катарине Велике.
„Петербург ће опустјети!”
Петар Велики није волео своју прву супругу Јевдокију Лопухину која је била жена старог кова и није разумјела Петрову страст према свему европском. Јевдокија је наводно учествовала у завјери против Петра, па ју је он послао у манастир и присилно је замонашио. Прије него што је одведена, Јевдокија је узвикнула о Санкт Петербургу: „То мјесто ће опустјети!”.
Међутим, тешко да је Јевдокија ишта знала о Санкт Петербургу када је послата у манастир 1698. године, 5 година прије него што је град Нијен освојен, када је „мјесто” о којем је говорила било означено само као локација за изградњу. Тако да Јевдокија није могла пророковати да ће ово мочварно мјесто бити изложено бројним поплавама (како су обично тумачене њене ријечи).
Међутим, кнез Алексеј, злосрећни син Петра и Јевдокије, поновио је ово пророчанство 1718. године на свом саслушању. Сматра се да је он само поновио гласине. А касније, у 19. вијеку, руски историчар Сергеј Соловјов опет је испричао ову причу и она је отада постала псеудоисторијска чињеница.
