Pesnik slutnji: Veliki srpski pesnik – Vladislav Petković Dis

Na današnji dan, 30. maja 1910. umro je u dubinama Jonskog mora, Vladislav Petković Dis. On se utopio se u Jonskom moru kod Krfa pošto je brod na kojem se nalazio torpedovala nemačka podmornica.

Rođen je marta 1880. godine, jedan od najtalentovanijih pesnika srpske književnosti, koji za života nije bio prihvaćen.

Posle završene gimnazije, bio je učitelj u selu Prliti, potom carinski činovnik u Beogradu, ali je najmanje bio sklon činovničkom redu – živeo je boemskim životom. S piscem Simom Pandurovićem, jednim od osnivača srpske moderne, uređivao je časopis ,,Književna nedelja“.

Prvi svjetski rat ga je odveo u tuđinu, a utopio se u moru kraj grčkog ostrva Krf 1917, kad je njemačka podmornica torpedovala brod kojim se iz Francuske vraćao u otadžbinu. Lirika mu je autentična, veoma senzibilna i fluidna, muzikalna u ritmu i emocijama, okrenuta unutrašnjem životu, maštanju i halucinacijama. Njegov pesimizam iskazuje viziju smrti, zlosutnosti i dubok lični bol.

Kako kaže Miloš Crnjanski, Disu se odbijala ljubav prema domovini, otadžbini…i istakao njegovu pjesmu ,,Spomenik“ kao dokaz da je Dis bio rodoljub.

SPOMENIK

Sa očiju mojih san lagano ide,
I duša se budi. I dok raste java,
Izrasli grobovi sad se lepo vide,
K’o daleka brda kroz podneblja plava.

Neka čudna radost i novo buđenje!
Kao da su dani strašni, ali prošli,
Kao da su slava, rat i mučno bdenje
Bili san veliki, da su iz sna došli.

Sve se to desilo k’o u naglom huku
Proletnjih potoka i nadošle vode:
Pet vekova dugih, u crnom jauku,
Izgubili su se u himni slobode.

Sve se to desilo sa brzinom reka
U ime morala ove otadžbine:
Kao da je narod celog svoga veka
Spremao se za to da spobodno gine.

Kao izmišljeni da su bili ljudi
Sa žrtava svojih i svojih podviga!
I ja pitam sebe, dok se duša budi,
Da l’ doživeh sve to, il’ čitah iz knjiga.

Od Kosova plač je, Bogu se vapije,
Al’ nigde pomoći, svuda srca tvrda:
Siđoše gromovi, padoše kapije,
Progledaše ljudi, i polja i brda.

I kad gledam vode, varoši i sela,
Zemlju što izniče iz krvi sinova,
Čini mi se ljudska da to nisu dela,
Već spomenik davni minulih džinova.

I još mi se čini, dok mi duša sanja,
Da spomenik živi, ima život dugi,
Da danas silazi u nova predanja,
Da sprema naraštaj za spomenik drugi.