Pavić: Srbija i Srpska ako odbrane pravo na svoje odnose sa Rusijom i Kinom – imaće šta da ostave potomcima

Piše: Aleksandar PAVIĆ, analitičar i publicista

U razmaku od samo nekoliko junskih dana 2022. godine se moglo jasno videti gde je Srpska dobrodošla, a gde nije.

Na Ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu politički lider Republike Srpske Milorad Dodik najsrdačnije je primljen na najvišem nivou, od strane predsednika i ministra spoljnih poslova jedne svetske supersile, a Srpskoj su otvorena vrata za unapređenje svakog vida saradnje sa njom, na ravnopravnim i prijateljskim osnovama.

Samo nekoliko dana kasnije, u Briselu je BiH, živi mrtvac za kojeg je Srpska vezana, hladnokrvno osuđena na nastavak tavorenja u čekaonici za prijem u EU sa neograničenim rokom, gurnuta na začelje reda iza najsiromašnijih i najkorumpiranijih država Evrope – Ukrajine i Moldavije, kojima je dodeljen status kandidata, uprkos činjenici da su granice obe države, najblaže rečeno, pod znakom pitanja.

Po rečima predsednika Srbije Aleksandra Vučića, toliko o tome da EU ne želi ”neki novi Kipar” u svojim redovima, što je već godinama izgovor za pokušaje da se Srbija natera da prizna tzv. Kosovo i tako ”reši” svoj teritorijalni problem.

Srpski član Predsedništva BiH, Milorad Dodik, od početka sukoba u Ukrajini izražava nedvosmislen stav da Republika Srpska neće podržati nikakvo uvođenje sankcija Rusiji niti učestvovati u bilo čemu što može da naudi prijateljskoj Ruskoj Federaciji.

Poslednja potvrda takvog čvrstog stava Srpske došla je juče, 29. juna, kada ministar komunikacija i saobraćaja u Savetu ministara BiH Vojin Mitrović nije potpisao predložene zaključke na sastanku ministara saobraćaja u Lionu na kojem se govorilo o boljoj povezanosti Evrope. Razlog? Zato što se u prvom pasusu zaključaka spominje ”agresija Rusije na Ukrajinu”.

Znamo kako je Srbija postupila nekoliko puta od početka ruske specijalne operacije u Ukrajini, kada se pridružila raznim zapadno-inspirisanim osudama ”ruske agresije”. Naravno, u Srbiji posluju brojne zapadne firme i fabrike, pogotovo nemačke, i predsednik Srbije je javno obnarodovao pretnje da će neke od njih odmah biti preseljene u neku drugu državu ako se Srbija ne pridruži osudi Rusije. No, treba ipak ponoviti da Srbija nije uvela sankcije Rusiji, što je ogromna stvar, pogotovo u ovakvom okruženju.

Ipak, u moru mnogo bogatijih, mnogoljudnijih i bolje naoružanih evropskih država, hrabrost i doslednost Srpske ostaće zabeleženi.

Zato je Dodik bio jedini lider iz Evrope na Ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, gde su potpisani javni ekonomski ugovori u vrednosti od oko 100 milijardi dolara. Ali će osnove tog ekonomskog povezivanja biti zasnovane na zdravom novcu, a ne obezvređenim, virtuelno proizvedenim zapadnim valutama – jer će Istok i sve veći deo nezapadnog sveta sve više trgovati sa realnim stvarima, zasnovanim na prirodnim resursima, industrijskoj proizvodnji i tehnološkim inovacijama, bez političkog uslovljavanja.

U Sankt Peterburgu je lidera Srba u Republici Srpskoj primio predsednik najjače nuklearne sile na svetu, jedne od pet stalnih članica Saveta bezbednosti UN, kao i ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov. A onda je, kao potpuni kontrast, usledilo gore pomenuto ponižavanje u Briselu samo nekoliko dana kasnije.

Koja je scena privlačnija, koja više obećava? Pitanje je retoričko.

Uz sve to, jasno je da ni Ukrajina ni Moldavija nikad neće ući u EU – ali Brisel nije hteo da napravi čak ni simboličan gest prema BiH. Zašto? Iz istog razloga zašto Britanci sada šalju vojne stručnjake u BiH – da bi se napravio dodatni geopolitički pritisak na Rusiju i, razume se, suzbio tzv. ruski maligni uticaj. A zna se na koga misle. Na Republiku Srpsku, zbog čijeg protivljenja BiH ne može da formalno i legalno uvede sankcije Rusiji. Kao ni da se priključi NATO-u.

Stvar je u tome što, od kraja Hladnog rata pa do danas, Zapad Srbima u celini ne daje nikakvu ponudu – osim da slušamo. Mogli su da nam, na primer daju ponudu – otpriznaćemo ”Kosovo”, ali da zauzvrat svi Srbi uđu u NATO. Naravno, na takvu ponudu lično ne bih pristao, ali bi to bar bila nekakva ponuda o kojoj bi moglo da se raspravlja. Ili, ako već tražite od Srbije da se odrekne Kosova, da li nudite garanciju – ako bi se koji srpski političar uopšte usudio na tako nešto – da će Srbija tad i tad ući u EU?

Ali ne – nema nikakve slične ponude. Samo vi dajte Kosovo, ali ćete i dalje ostati u čekaonici – glasi ”velikodušna” zapadna ponuda.

Dodatno, treba da damo ili da podrivamo i rušimo i Republiku Srpsku. I – šta ćemo dobiti? Dobićemo, po rečima nekih smešnih domaćih NATO emisara – ono što i ostatak krizom zahvaćene Evrope u dolazećoj ekonomskoj krizi. Ali, ipak ne i članstvo čak i u takvoj EU.

Da je Amerika tako trgovala kroz svoju istoriju – nikad ne bi ni postala Amerika. U trgovini, svako mora da dobije nešto. Ali današnje zapadne elite bi da samo diktiraju, prete i ucenjuju, s punim pravom zahtevajući od ostalih – pa čak i sopstvenog stanovništva – da se odreknu svojih interesa. Valjda da bi najbogatijih 0,1% postali još malo bogatiji i uveli još strožu kontrolu nad ostalih 99,9%.

Nažalost, izgleda da su Srbi ostali jedini u Evropi koji neće da slušaju. Ostatak Evrope, sa delimičnim izuzetkom Mađarske, prihvata da sluša, praktično bespogovorno, diktate zapadne globalističke duboke države. Za ”nagradu”, obećava im se da će se ove zime manje tuširati, da će morati da nose džempere u kući pošto će morati da snize temperaturu na termostatima, da će morati da seku šume i, uprkos tome što su navodno ekološki najsvesniji na svetu, da ponovo lože ugalj. A, u perspektivi, i da jedu insekte, jer krave pojačavaju ”globalno zagrevanje”.

Poljaci će da se prave da ne kupuju ruski gas, a zapravo će ga kupovati preko Nemačke, po daleko skupljoj ceni. I, naravno, svi će srećno kupovati neuporedivo skuplji američki tečni gas umesto ”agresorskog” ruskog, koji je decenijama garantovano energetsku bezbednost Evrope.

Sjajno je što pripadamo narodu koji ne pristaje na takve budalaštine.

Dodik govori ovo što govori u ime ogromne većine Srba kada kaže da neće uvesti sankcije Rusiji niti učestvovati u bilo kakvoj osudi Rusije. Bio je u Sankt Peterburgu sa onih 85% sveta koji nije uveo sankcije Rusiji, koji hoće da sarađuje na ravnopravnim osnovama. Ekonomska perspektiva je na Istoku, a ne na porobljenom Zapadu, ili među njegovim satelitima.

Može se reći da prisustvujemo istoriji ne samo na globalnom nivou nego i u srpskoj istoriji, još jednoj svetloj stranici koja ne sme ničim da bude ukaljana. Činjenica da se držimo ovako kako se držimo, uprkos svim pritiscima, pa čak i uprkos određenim posrnućima političara, govori puno o srpskom narodu. Jer, narod ne želi da posrne, narod nije za to, i to svaki iole sposoban političar vrlo dobro zna.

Tokom ove krize, kako su rasli pritisci na Srbiju da uvede sankcije Rusiji, tako je rasla narodna podrška Rusiji, kao što raste i raspoloženje protiv EU. To je ogroman zalog za budućnost. Zahvaljujući tom našem držanju, naša meka moć – na kojoj inače, po običaju, ništa nismo organizovano radili – znatno je porasla na Istoku.

I u Rusiji i u Kini se zna da postoji jedan malobrojni narod koji pruža otpor u okruženju onih koji su klekli pred imperijom.

Čak i ovakav skup u nekoj evropskoj prestonici teško da može da se zamisli, a još manje da ga prenesu neki bitni mediji. Mi sada održavamo jedan civilizacijski nivo koji je potpuno izgubljen u ostatku Evrope.

Izbor koji je srpski član Predsedništva BiH napravio time što je otišao u Sankt Peterburg je ne samo hrabar nego i praktičan. Sa takvim izborom, mi ostajemo u igri, zadržavamo otvorene opcije prema najperspektivnijim i najjačim privredama današnjice. A one više nisu u G-7.

Pogotovo u uslovima istorijske geopolitičke i ekonomske krize koja se nad svetom, uključujući i EU, nadvila, niko nema prava da zahteva od bilo koje države ili naroda da se odriče sopstvenih interesa i, još više, sopstvenog nagona za preživljavanje.      Srpska i srpski narod u celini ne treba nikom da se izvinjavaju kad se okreću ka onima koji ih bezuslovno prihvataju, poštuju njihov državni integritet i nude im ne samo ekonomski napredak već i sigurno preživljavanje.

Istočne integracije su te koje sada nude perspektivu opstanka, napretka i prijateljstva, dok Zapad sve manje može samom sebi da pomogne, a kamoli drugima – mada se trudi da maksimalno odmogne.

Ako je pravo na izbor temeljna civilizacijska vrednost, onda Srpska i Srbija i srpski narod imaju pravo na sopstveni izbor i sopstveni opstanak i napredak. Ako se izborimo za to, imaćemo šta da ostavimo onima koji dolaze posle nas.