Patrijarh Porfirije: Kosovo i Metohija su naš put i naše ogledalo

Hristoljubivo vojinstvo Vojske Srbije po prvi put je 19. jula / 1. avgusta 2023. godine proslavilo svog nebeskog zaštitnika Svetog despota Stefana Visokog (Lazarevića).

Praznik je otpočeo svečanim bdenijem koje je služio Preosvećeni Episkop lipljanski i vojni g. Dositej, dok su sasluživali vojni sveštenici Vojske Srbije. Na sȃm dan praznika Svetoga, 1. avgusta 2023. godine, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije služio je svetu arhijerejsku Liturgiju povodom prve slave Vojske Srbije, Svetog despota Stefana Visokog, u crkvi Svetog apostola i jevanđeliste Marka na Tašmajdanu. Patrijarhu srpskom sasluživali su preosvećena gospoda arhijereji šumadijski Jovan, timočki Ilarion i niški Arsenije, koji su prethodnih godina vršili dužnost episkopa vojnog; kao i lipljanski Dositej, sadašnji episkop vojni.

Liturgijsko proslavljanje Svetoga Despota uveličano je činjenicom da je general Milan Mojsilović, načelnik Generalštaba, bio domaćin prve slave Vojske Srbije, uz uvaženu i nezaobilaznu kumovsku dužnost koju je u ime svih hristoljubivih i rodoljubivih poneo g. Miloš Vučević, ministar odbrane i potpredsednik Vlade Republike Srbije. Svečarsko sabranje uveličali su svojim prisustvom direktor Bezbednosno-informativne agencije g. Aleksandar Vulin, ministar za brigu o porodici i demografiju g. Darija Kisić-Tepavčević, ministar zdravlja g. Danica Grujičić i ministar rudarstva i energetike g. Dubravka Đedović, u molitvenom prisustvu predstavnika više službi, vidova i rodova Vojske Srbije, kao i svih vojnih sveštenika i pomoćnika vojnih sveštenika Vojske Srbije.

Uz čestitke pripadnicima Vojske Srbije povodom novoustanovljenog Patrona, Njegova Svetost Patrijarh srpski g. Porfirije predao je preko generala Milana Mojsilovića na dar Vojsci Srbije slavsku ikonu Svetog despota Stefana. Crkva Svetog apostola i jevanđeliste Marka u Beogradu je odlukom Njegove Svetosti Patrijarha dobila status vojnog hrama, s obzirom na to da u toj crkvi već postoji oltar posvećen Svetom despotu Stefanu i dok se ne stvore uslovi da Vojska u svojoj sredini ima hram posvećen Svetome.

U samoj završnici svete Liturgije Njegova Svetost blagoslovio je slavske darove i radost praznika podelio sa sabranima. Posle bogosluženja usledila je svečana slavska trpeza u Domu Garde na Topčideru sa uverenjem koje srpski narod ćutke nosi u svojim grudima, a gromko ispoveda ustima: „Ko krsno ime slavi, ono mu i pomaže!“

Beseda Njegove Svetosti Patrijarha srpskog g. Porfirija

U ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Uvaženi gospodine ministre odbrane, dragi i uvaženi gospodine načelniče Generalštaba, gospodo generali, svi jednom rečju oficiri, vojnici, služitelji u Vojsci Srbije, braćo i sestre,

Danas je veliki blagoslov, jer slavimo Svetog despota Stefana, ali još je veća radost što je to i slava Vojske Srbije, a i slava našeg hora u crkvi Svetog Marka, ali i slava svih pravoslavnih Srba. Veliki despot Stefan u sebi sažima mnoštvo osobina koje treba da budu i jesu uzor, model za svakoga koji stoji visoko, koji vlada, koji voljuje, koji upravlja, ali i za svakoga koji smireno ne primećuje sebe i vidi sebe kao poslednjega od svih, za svakog onog koji čezne sa suštinom, za smislom života i postojanja, za svakog onog koji čezne za Bogom.

Veliki despot Stefan je pokazao da ne postoje dihotomije, trihotomije, mnogotomije u čoveku, da tamo gde to postoji u narodu, da tamo gde to postoji može se govoriti samo o patologiji, o nezdravom stanju i u isto vreme može se govoriti o potrebi iscelenja, o potrebi integracije u jedno, u jedinstvo, u integritet. Veliki despot Stefan je pokazao da je čovek kao ličnost jedno i jedinstveno biće, celina, a onda je pokazao da je i narod pozvan da bude jedno i jedinstveno, celina, kao i da samo onda kada nije dezintegrisan kao celina može imati samosvest, samospoznaju koja podrazumeva i poznanje drugoga., da može razumeti istinu da su ljudi i narodi stvoreni da poznaju jedni druge, kao što piše – ovde je i moj brat cenjeni Muftija – u Kuranu. Bog je stvorio, veli, narode da se dopunjavaju, da se dopunjuju, a ne da se protive jedan drugome. Hristos je pozvao na to da svi jedno budemo. Međutim, jedno ne možemo biti ako nismo jedno i jedinstveno kao ličnost, ako ne postoji integritet i celina u ličnosti, ako smo dezintegrisani, ako smo raspolućeni, ako smo, kao što bi rekli psiholozi, shizofreni. Stvoreni smo da budemo jedno u sebi, jedno kao ličnost, jedno kao narod i jedno kao ljudski rod. Međutim, ne možemo da budemo ovo poslednje ako ovo prvo nismo jedno, pa onda ovo drugo nismo jedno. A najbolji primer za to je veliki despot Stefan. Zašto? Zato što je imao mnogo darova, ali pre svega čovek vere, čovek Hristov. Imao je krajeugaoni kamen Hrista Boga živoga u temelju svoga postojanja. Sve mu je bilo duhovno. Šta to znači? To znači da je sve što je mislio, govorio i činio bilo osenjeno blagodaću Duha Svetoga. Zašto? Zato što je imao veru u Boga, poverenje u Boga, zato što se molio Bogu i zato što je prepuštao Bogu poslednji sud i poslednju reč. Činio sve što je do njega. I to je sve. Da činimo sve što je do nas i da onda kada to učinimo da ostavimo Gospodu da On izvede jednačinu onako kako ona treba najbolje da zvuči za nas, a onda i za sve ostale. Dakle, imao je veru i to je pokazao pre svega poverenjem u odluku svog oca. Odluka njegovog oca nije bila tek nihilizam, avanturizam, suludo srljanje u smrt. Njegova odluka je bila odgovorna odluka koja podrazumeva svesnu žrtvu, ali i poverenje u Boga i ostavljanje Njemu da On na poslednjem sudu da poslednju reč koja je zapravo prva, ili bolje reći, večna reč. Zato je udario na Kosovu, na Gazimestanu, mramorni stub na kojem se divi i junaštvu svoga oca i svih onih koji su na Kosovu život svoj dali, utemeljeni na veri za Hrista, za večnost, za svoje bližnje, ali i za čitav svet. On hvali i njihovu veru uklesavši zlatnim slovima na tom mramornom stubu ono što mu je bilo na srcu i jedamput za svagda pokazao, postavio smernicu i putokaz onima koji dolaze iza njega da je važan put i naš put podrazumeva Kosovo i Metohiju. To je mnogo više u Svetom knezu Lazaru, u sinu njegovom Svetom despotu Stefanu, patronu i pokrovitelju duhovnom Vojske Srbije, mnogo više od teritorije, mnogo više od politike, mnogo više od vremena i prostora, što znači da se suština i smisao Kosova i Metohije ne može isčitati ako se posmatra isključivo i samo kroz trenutak, kroz jednu i tačka reći je veliko za tu temu. Nešto što je mnogo manje od tačke. Kosovo i Metohija može se sagledati isključivo iz perspektive večnosti, Carstva Božjeg. Zašto? Zato što jedna od važnijih odlika i atributa svakoga čoveka jeste odluka. Šta znači odluka? Znači upotreba svoje slobode. Da li ćemo odlučiti da svoju slobodu, ličnu i unutrašnju, konformistički razmenimo za bilo šta što je manje od tačke, manje od crnoga ispod nokta, ili ćemo sebe kao tačku, kao manje od crnoga ispod nokta, prepustiti volji Božjoj i tu tačku pretvoriti u večnost.

Dakle, despot Stefan Lazarević i njegov otac su nam ostavili, ono što je Njegoš rekao, Kosovo kao grdno sudilište. To je naše ogledalo. To je mera i kriterijum po kojem mi jesmo, kako je govorio blaženopočivši patrijarh Pavle, ljudi ili nismo ljudi. Međutim, ne u običnom, profanom, sekularnom smislu te reči, a mi znamo šta to znači. Mi smo ljudi samo onda kada smo poput velikog despota Stefana utemeljeni na Hristu i ukoliko sve ono što jesmo biva prožeto Hristom. Tada sve ono što je vidljivo i spoljašnje postaje zapravo duhovno. Mi postajemo kao ličnosti celoviti, a to znači spaseni. Mi postajemo kao zajednica, kao narod, celoviti, a to znači spaseni. Zato je najveći neprijatelj onoga što je utabao Sveti despot Stefan i našega bića isključivo naša logika i naš ratio kada su odvojeni od srca, onda kada smo raspolućeni. Onda kada smo odvojeni od srca, temeljimo se isključivo i samo na čulima. Slava Bogu, neka je srećna slava svim ljudima koji rade u Vojsci Srbije, svim ljudima koji rade u Ministarstvu odbrane. Neka Bog da da baš kao veliki despot Stefan i mi svi budemo ono što su u užem smislu naša braća koji služe u Vojsci – vojnici, pored svega ostalog što je služba Vojske i poziv Hristov i blagoslov Hristov da nema ništa veće nego položiti život svoj za bližnjeg svog. Pored svega toga vojnici su simvol poziva i priziva svakome čoveku i zato treba da se radujemo kad god na ulici vidimo u vojnu uniformu odevenog čoveka. To ja često govorim i svojim sveštenicima.

Ovde smo svoji, pa možemo da kažemo i jedni drugima, a da čuju i sveštenici, gospodine generale. Ponekad je, kad uprži sunce, lakše bez mantije, a kada jedamput učinimo ustupak onome svom lakšem mi smo okrnjili sebe pa onda to činimo i u sledećem koraku, pa to sledeće nema kraja. Nositi mantiju znači pokazati da si vojnik, ali i sve druge podsećati da smo vojnici, vojnici koji pre svega pokušavaju da obuzdaju svoju razularenu volju. Biti gospodar svoje volje i rob savesti, tj. zapovesti Hristove, to je zapravo vojnik. Otuda, čestitajući Vam slavu, molim se Bogu, gospodine generale, gospodine ministre, braćo vojnici, u užem smislu te reči i u širem, najširem smislu te reči, da Gospod svima da snage da budemo istrajni vojnici na putu spasenja svoga u pre svega duhovnom ratu. Užasan je duhovni rat i danas koji se tu i tamo manifestuje i u vidljivom materijalnom ratu. Duhovni rat, rat između zla i laži, sa jedne strane, i dobra i istine, sa druge strane, traje od pada onoga čije ime nećemo pominjati, a imam utisak da se danas ubrzao, umnožio, sofisticirao. Zato mi treba sve da pojednostavljujemo upravo ugledajući se na Velikog Stefana, Despota srpskog. Neka Gospod sve blagoslovi! Mi smo trudom vladike Arsenija, ali i ljubavlju prethodnih episkopa zaduženih za brigu o vojnim sveštenicima, zajedno sa vladikom Dositejem pripremili jednu ikonu Velikog Stefana, Despota srpskog, kao dar Vojsci Srbije, da krasi vaše prostorije i da kao svaka ikona bude mesto i tačka na kojoj sabiramo naše umove, srca i molitve, ali istovremeno susrećemo i blagoslov i blagodat Božju.

Naslov: Pokret za odbranu Kosova i Metohije

Izvor: SPC, 01. 08. 2023