Патријарх Иринеј: Ништа нам не вреди ако нестајемо као народ
Патријарх српски Иринеј
Патријарх СПЦ Иринеј позвао је у Божићној посланици све вернике да „буду једно са многострадалним православним српским народом“ на Косову и Метохији.
Како је навео, тај народ верно чува и брани сваку стопу свете земље на КиМ.
Написао је и да су „Косово и Метохија наш Јерусалим, наша света земља“ која „нам је, не заборавимо никада, дарована од Господа као вечни залог“.
У посланици на сајту СПЦ упозорио је да „ништа нам, драга децо духовна, неће вредети ни држава, нити уређени градови и села, ни економски напредак коме толико тежимо, нити сва добра овога света, ако као народ постепено, али сигурно нестајемо, тојест ако више умиремо него што се рађамо“.
„Молимо се за све људе, а нарочито за младе, намучене страшним пороцима наркоманије, алкохолизма, разврата, лењости, гнева, среброљубља, зависти, гордости, неумерености, безосећајности и свим другим пороцима који, обећавајући привидну радост, заправо унижавају боголико достојанство човека и чине га робом“, навео је Иринеј.
Оценио је да се „у свету звецка оружје, спроводи се насиље над појединцима и народима, владају неједнакост и социјална неправда, невина деца су жртве ратних сукоба, различитих врста злоупотреба и глади, над којим је свакодневно надвијена нуклеарна претња“.
(Бета, Танјуг)
О томе да је Константин устао на Ликинија због хришћана
Та Ликинијева злодела изазвала су велики гнев код Константина, и формално пријатељство претвори се у отворено непријатељство, а из тога произиђе рат. Битке су биле честе, како оне на копну, тако и оне на мору. На крају, Константин победи Ликинија код Христополиса (Витинског), а то је један приморски градић Халкидона. Константин је заробио Ликинија, али се показа човечан према њему јер га није хтео погубити, него му нареди да мирно живи у Солуну. Али Ликиније није хтео да послуша, него сакупи војску од многих варвара, и науми да се освети због тога што се сматрао пониженим. Када је за све то чуо Константин, он нареди да се Ликиније убије, и та наредба би извршена. Сада је сва власт била у Константиновим рукама, и одмах поче радити у корист хришћана. На тај начин хришћанство поче да се шири јер је било у миру, али тај мир убрзо би нарушен унутрашњим препиркама међу хришћанима. Шта се у ствари догађало, покушаћу да о томе кажем онолико колико је у мојој моћи.
Ako je nas Vucic Likijan ,a ima moc kao Konstantin,ali je jos i nevjernik,mnogo se na njegvu rijec, ili jos bolje reci , drzavnicku rijec, nebi oslanjao!
Како је цар Константин постао хришћанин?
Кад је дошло до договора Диоклецијана и Максимијана (кога су још звали и Херкул), да одступе од царске власти, и да ступе у ред обичних грађана, тада је њихов некадашњи пријатељ и друг у управљању, по имену Максимијан (звани још и Галерије), дошао у Италију да постави двојицу за кесаре: Максимина за исток, а Севера за Италију. Међутим, пошто је цар Констације умро 25. јула прве године 271. олимпијаде, у Британији би за цара проглашен његов син Константин; док у Риму уместо да постане цар, Максентије (син Херкула Максимијана) постаде тиранин, и то по навали преторијанске војске. Ово није било по вољи Херкулу Максимијану, те он одлучи да поново постане цар, а да би ту своју намеру лакше спровео у дело, науми да убије свога сина Максентија, али војска није допустила да се то спроведе у дело, те он након извесног времена заврши свој век у Тарсу (Киликијском). Када је издата наредба да се убије Максентије, тада Галерије Максимин посла у Рим и кесара Севера, али овога изневери војска, те погину. Пре него што ће издахнути, Галерије Максимијан постави за цара Ликинија, који је био из Дакије, и већ дуже времена друговао са Галеријем. Максентије би веома жесток према Римљанима, и више је био склон тиранији него царевању. Често је силовао жене племића, наређивао убиства, и чинио још мноштва разних зала. Када је за то сазнао цар Константин, он одлучи да Римљане ослободи тираније, и поче да смишља начин како да уклони тиранина. Док је размишљао о томе, на ум му дође и оваква мисао: каквог би бога призвао да му помогне да победи зликовца? Па онда рече у себи: Диоклецијанова војска поштовала је јелинске богове, али јој ови не помогоше, а мој отац Констације прекинуо је са јелинском вером, па је поживео много срећније. Овако су се укрштале мисли у његовој глави док је предводио своју армаду, а онда одједном, он угледа нешто чудесно и нешто што се речима не може описати. Наиме, било је негде око поднева, и сунце је већ почело силазити са свог зенита, када он спази на небу бљештави крст изнад кога је стајао натпис: „Овим побеђуј“. Цар се уплаши, и не верујући својим очима, упита оне који су били око њега да ли и они виде оно шта види и он? Сви из његове пратње рекоше да виде крст, и тада се он потпуно увери у истинитост тог виђења. Мимо тога, још исте ноћи, њему се у сну јави сам Христос, и заповеди му да начини исти онакав знак какав је видео на небу, и да увек буде уз њега као знак победе над непријатељима. Доживевши све то, цар заиста нареди да се начини барјак који је имао облик крста, и он се и данас чува у царском двору, а све то га још више учврсти у томе да изврши оно шта је наумио. У битку са непријатељем уђе у близини Рима, прецизније, у близини Мулвијског моста, и тамо победи непријатеља. Максентије том приликом погибе у реци. То се догодило седме године (Константинове) владавине, а у исто време на истоку је владао Ликиније, који се исто називао царем, као и Константин, и који је имао за жену рођену сестру цара Константина.
Због силних добара која му Бог учини, Константин се показа веома захвалним. Пре свега, он нареди да се прекину прогони хришћана, да се ослободе многи заточеници, а оне који беху прогнани, позва назад и свима поврати њихова имања која је запленила држава. Поред тога он својски поче да гради и да обнавља порушене цркве, и то је чинио из срца. У исто време, у Салони (у Далмацији), умро је Диоклецијан, који је тамо живео као обичан грађанин.
Како је дошло до тога да Ликиније прогони хришћане и поред тога што је Константин стао у одбрану хришћанства?
Цар Константин веровао је, и његове мисли су често биле упућене Христу, па је стога и своја дела чинио као хришћанин. Подизао је цркве и украшавао их је скупоценим стварима, док је истовремено уништавао паганске зграде у којима су се обожавали идоли. Али, његов друг по царској власти, Ликиније, напојен незнабожачким размишљањем, мрзео је хришћане, мада их ипак није смео отворено прогонити у великим размерама, јер се плашио Константина, па је због тога смишљао тајне планове како да их уништи. Понекад се догађало да ступи у отворену борбу са хришћанима, али то није био прогон већих размера. Једноставно речено, Ликиније се Константину показивао као добар и услужан, а заправо његов став је био сасвим другачији. Тако је и дошло до тога да Ликиније изда наредбу да се епископи не смеју састајати са Јелинима, да хришћанство не би наставило да се шири, и на тај начин, он је наставио једну другачију врсту прогона, јер оне који су се оглушили о његову наредбу он је кажњавао, и они су бивали оштећени и телом и имањем.
…“Ко сте ви, питала сам их узбуђено.
– Ми смо, не тако давно, били део стварности твојих дедова и родитеља, који су нас се, заведени црвеном светлошћу са Истока, одрекли из страха да ће их њихова нова мајчица претворити у жабе крастаче и разбацати по околним локвањима.
А онда је прекрасни велики лабуд спустио тужно главу на мој длан и одједном угледах пред собом огромног старца с предивним белим увојцима испод којих су блистала два изворчића. Задивљено сам га посматрала док ми је скоро шапатом говорио: „Срећан сам што си ме вратила тамо одакле су хтели да ме протерају.“
– Одакле су хтели да Вас протерају, Вас тако величанственог и нежног?
– Из историје мог напаћеног српског народа, за који сам се борио и дисао 88 година. Мој благородни ученик епископ Николај Велимировић назвао ме је „Анђелом Божјим за Јужну Србију“ и ја сам сазнавши да је моја Јужна Србија поново у канџама Арнаута, тих вечито разјарених звери, кренуо у осињак на вечну стражу.
– А ко је овај други лабуд иза Вас?
– То је царица будућих нових живота и она са мном журно хита пут југа Србије.
– А како да знам да сте Ви стварно тај „Анђео Божји за Јужну Србију“?
– Једноставно, завири мало у библиотеку наше Патријаршије, у Архив Српске академије наука и уметности, у Архив Југославије, у Архив Србије, у Архив Косова и Метохије (ако га шиптарски терористи нису одавно већ спалили), у Архив Министарства иностраних послова, у Архив Министарстава просвете, у „Американски србобран“ и „Слободу“ (Liberty) и видећеш да говорим истину.
– А царица која је са Вама, ко ће ми рећи ко је она у ствари?
– Хиљаде давно рођених беба, које сада већ имају на хиљаде својих унучића, и дворац који је с муком зидала годинама у Вишеградској 26 у Београду и понеки преостали становник тог дворца из њеног времена.
Као омађијана кренула сам да истражујем, да проверавам истинитост речи прелепог старца. И када сам открила да је све баш онако како ми је говорио, осећала сам се постиђеном и увређеном због својих неверовања и незнања. Због свега тога одлучила сам да напишем причу о ова два предивна лабуда, који су у трагању за лепшом будућношћу свог српског народа нестали у сећању мојих предака, којих се сада стидим и на које сам бескрајно љута, јер су ми ускратили сазнање о постојању ових великана којима се некада мерила вредност свега што је красило мој храбри српски народ.
Решила сам да трагам за њиховим изгубљеним сновима и свим нашим „бисерима расутим по целом свету“, молећи Бога да нам их врати у нашу стварност, која ће без њих остати заувек суморна, баш као река у којој нестаје боја смарагда…“
+ПЕСМА ХРИСТУ,Јован Дучић
Tи ћеш остати самац на језеру на којем си проповедао убогим рибарима
да је срећа у сиротињи а спас у љубави. Нестаће хришћана на земљи. Твоје се име неће
више изговарати по црквама нити ће те ко за што молити. Од истока до запада певаће
хорови новом сину небеском који ће донети другу истину за друге људе.
Али ти ћеш остати и кад хришћани буду нестали са земље. И кад израсте трње
на путевима свих твојих мученика, ти ћеш једини живети, плавокоси и љупки
младићу, јер си први указивао на путеве срца као на путеве божје.
Остаћеш, али видевши да је еванђеље било недовољно. Јер није Бог за људе у
постигнутој истини него у вечитом тражењу. Тебе ће сви напустити јер си веровао да
си га нашао. Бог је страшан само у слутњи и неизмеран само у очекивању.
И кад те се сви људи буду одрекли, и када те још једном буду сви исмејали,
остаће још песници да ти се диве. И вечита Магдалена брисаће и даље својим косама
твоје крваве ноге. Јер ће остати у памети само оно што је остало у људском срцу.
Ти си својом истином само ограничио нешто што је неограничено; и говорио
што је неизрециво. Али си својим ранама показао оно што је божанско у човеку. и зато,
иако ниси открио Бога, ти си га посведочио.
+ЧОВЕК ГОВОРИ БОГУ, Дука
Знам да си скривен у морима сјања.
Али те стигне дух који те слути;
Небо и земља не могу те чути,
А у нама је твој глас од постања.
Једино ти си што је протуречно —
Кад си у срцу да ниси у свести…
На ком се мосту икад могу срести
Свемоћ и немоћ, пролазно и вечно!
Води ли пут наш к теби, да ли води?
Крај и почетак — је ли то све једно?
Ко печате ти чува неповредно,
Ко твојим страшним границама ходи?
Јесмо ли као у исконске сате
Налик на твоје обличје и данас?
Ако ли нисмо, каква туга за нас,
Ако ли јесмо, каква беда за те.
Мој дух човеков откуд је и шта је?
Твој део или противност од тебе —
Јер треће нема! Крај твог огња зебе,
И мркне крај твог светила што сјаје.
Самотан свугде и пред свим у страху,
Странац у своме и телу и свету!
И смрт и живот у истоме даху:
Вечно ван себе тражећ своју мету.
https://srpskaistorija.wordpress.com/author/srpskaistorija/page/57/
Ако се овај српски патријарх у Пећ не врати, остаће запамћен као патријарх под којим је Стара Србија пала у ново агарјанско ропство без икаквог реалног противљења Српске Цркве, осим празних ријечи, уз свесрдну сарадњу са НАТОокупаторима на Космету и натистима широм Балкана и свијета, и као патријарх чијом је млакошћу и недјелањем запечаћено нестајање Срба…
Ваша Светости, за ријечи које сте упутили нама у циљу одбране нашег памћења и постојања Свете земље Косова и Метохије потребно је да се Ви са цјелокупним Синодом наше цркве преселите у Пећку патријаршију чиме би сте и читавом свијету дали до знања да је та Света наша земља наш Јерусалим и тим чином помогли нашој браћи да нијесу остављени на милост и мемилост крвницима а уједно олакшали несебичну помоћ Руске федерације у УН која нас братски штити од зла. Само ћете тако допринијети рјешавању тог питања.