Партијски послушници гурнули Ђукановића у амбис: Нико у ДПС-у није желио да изгуби предсједничке изборе умјесто њега
1 min read
Пише: Владимир Вукићевић, коментатор Борбе
Хаотична кампања Мила Ђукановића која изазива подсмијех огромне већине грађана широм Црне Горе, пароле, слогани и поруке које из ње излазе и затрпавају јавну сцену, бесмислице и нелогичности које грађани посматрају са презрењем, али и само понашање Ђукановића јасно говоре да је он у ову кампању ушао безвољно и свјестан пораза који га неминовно чека.
Иако је деценијама био неприкосновени шеф партије, његов улазак у изборну трку у ‘’пет до дванаест’’ је био јасан знак да је желио до последњег момента да у сопственим редовима пронађе жртву која ће изгубити изборе умјесто њега. На изненађење и демократске јавности, али и самог Ђукановића, његова лажна странка и њени функционери су свјесно или не, задали последњи ударац свом великом Вођи, гурајући га у политички амбис мимо његове воље.
Само неколико дана прије него што је и званично предао кандидатуру, Ђукановић је из Минхена поручио, тачније завапио, да је након више од три деценије уморан, те да је дошло вријеме да неко млађи изађе на црту кандидатима демократске алтернативе. Иако су многи касније тврдили да је у питању био његов тактички маневар, те још једно замајавање и лагање јавности, ипак, Ђукановић је рекао истину, што се од њега није очекивало.
По први пут од политичког слома лажне странке 30. августа 2020. године у истом фронту су се нашли уједињени ‘’млади лавови’’ и ‘’стари вукови’’ ДПС-а, иако су све вријеме били у оштрој конфронтацији, фракцијашењу и борби за превласт у странци. Нико није желио да се жртвује и уђе у трку која је унапријед осуђена на пораз и пропаст, па је Ђукановићу испоручен једногласан захтјев: изађи на црту и доживи последњи пораз, а онда одбачен од грађана и Црне Горе се склањај са државних и партијских функција.
Људски и политички очајник је коначно остао- сам. Због тога изгледа јадно и тужно док тумара од Петњице, преко Никшића до Цетиња, просећи гласове, обећавајући плате од 1500 евра, бољи живот и улазак у ЕУ у десетом мандату. Н’о, такав крај је најмање што је након свега што је урадио сопственим грађанима и држави – заслужио.
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Koliko se (ne)čovijek može nisko spustiti i biti jadan !