Partija nema rodbinu

Piše: Mišo Vujović

Njeno ime bilo je Lela. Lela Batrićeva. Sestra Dušanova i Milenina. Milene Jovove. A Jovovo se ime šapatom izgovaralo. Žbir i dželat.
Lela je rođena u čestitoj kući Ćetkovoj u Crmnici. Učesnica NOB-a udata za uglednog revolucionara Batrića.

Videvši drugove kako se razmeću po Dedinju i Senjaku kako se njihova deca iživljavaju i besne od izobilja dok deca palih boraca žive u bedi, Lela kao novinar nije mogla da odćuti. Uzalud su je upozoravali ali je ona gde god je stigla prozivala javno narodnu vlast odmetnutu od naroda.

Lela je označena kao „liberalka“ i “đilasovka”. Nije nosila partijsku značku, nije kivno gledala na Zapad. Nije mrzela po direktivi.

Muž je prvo molio da se „prilagodi“, a kad je stiglo naređenje od „gore“, uradio ono što se od njega očekivalo: razveo se. I još gore – Javno se odrekao.

Kao da nikad nije postojala. Čak je u Politici platio obaveštenje kao umrlicu. Taj otklon mu neće spasiti političku karijeru.

On joj je presudio a sebe nije spasio. Između supruge – majke svoje dece i karijere opredelio se za traumu svojih potomaka.

Tada je zver osetila miris krvi.

Jovo!

Dželat Golog otoka. U njegovom prisustvu nije bilo potrebe za ispitivanjem – dovoljan je bio pogled.

Među zatvorenicima, Jovo nije imao samo funkciju, imao je vlast nad ljudima i njihovim sudbinama.

A vlast koju dobiješ bez mere, postaje teror.

I onda je Lela, svastika tog istog Jova, privedena.

Već prokužena, već ponižena, već slomljena odbacivanjem i stigmom. Bila je idealna meta – sama, bez zaštite, obeležena.

Tri dana je držana u pritvoru.

U podrumu bez prozora.

Sa rečenicom koja će kasnije kružiti među zidovima kao avet:

„Partija nema rodbinu.”

Tu su je mučili. Tu su je prelomili. Tu je Jovo, zver obučena u čoveka, pocepao poslednji trag dostojanstva i časti u njoj – jer više nije bilo ničega da je štiti.

Slomljena i ponižena Lela se pojavila u Beogradu. Nije se imala gde vratiti. Nije pisala. Nije govorila. Uzela je sobu u hotelu Mažestik, sama, tiha, lagana. Poručila čaj od nane. Otišla na poslednji sprat. Bez oproštajnog pisma. Jer sve je već bilo rečeno.

A Jovo?

Jovo je napredovao. Nagrađen za Goli otok, za disciplinu, za „efikasnost“. Poslat kao ambasador. Prvo u Budimpeštu. Onda u Stokholm. Ali zver, ma koliko diplomatski obučena, ne ume da nosi frak. Napastvovanja su nastavljena. Priča je kružila u visokim krugovima. Na kraju je vraćen – ne zbog pravde, nego zbog srama koji više nije mogao da se skloni iz diplomatskog imuniteta.

Nikada nije osuđen. Ni u sudu još manje u javnosti. Ni u knjigama. Ni u medijima.

Samo u tišini. Samo u molitvama onih što su znali. Zakon ćutanja je iznad svih zakona zemaljskih. Retko se krši. Tu nema pomilovanja. Prve pukotine ćutanja pojaviće se tek osamdesetih.

Od ćutanja je njegova žena Lelina sestra Milena pukla. On se nije kajao. Zbog nedostatka savesti je trajao bezmalo vek.

Kriknula je jednom prilikom Lelina kćerka, spisateljica. Uznemiravala je, ne režim, već savest. Postala je neprijatna. Nije joj bilo mesta u televizijskim emisijama, u institucijama kulture, u knjižarama. Prešla je u Beč. Bila je izgnanica bez presude. Iz njenog pera, u tuđini, potekle su poslednje priče. Napisala je roman “Psi i ostali”, ostavila je trag kao pramen magle, ali nije otišla u zaborav. Ime joj čuva istoimena nagrada za književnost.

(Iz rukopisa novog romana Bife Vašington)