Партија нема родбину

Пише: Мишо Вујовић

Њено име било је Лела. Лела Батрићева. Сестра Душанова и Миленина. Милене Јовове. А Јовово се име шапатом изговарало. Жбир и џелат.
Лела је рођена у честитој кући Ћетковој у Црмници. Учесница НОБ-а удата за угледног револуционара Батрића.

Видевши другове како се размећу по Дедињу и Сењаку како се њихова деца иживљавају и бесне од изобиља док деца палих бораца живе у беди, Лела као новинар није могла да одћути. Узалуд су је упозоравали али је она где год је стигла прозивала јавно народну власт одметнуту од народа.

Лела је означена као „либералка“ и “ђиласовка”. Није носила партијску значку, није кивно гледала на Запад. Није мрзела по директиви.

Муж је прво молио да се „прилагоди“, а кад је стигло наређење од „горе“, урадио оно што се од њега очекивало: развео се. И још горе – Јавно се одрекао.

Као да никад није постојала. Чак је у Политици платио обавештење као умрлицу. Тај отклон му неће спасити политичку каријеру.

Он јој је пресудио а себе није спасио. Између супруге – мајке своје деце и каријере определио се за трауму својих потомака.

Тада је звер осетила мирис крви.

Јово!

Џелат Голог отока. У његовом присуству није било потребе за испитивањем – довољан је био поглед.

Међу затвореницима, Јово није имао само функцију, имао је власт над људима и њиховим судбинама.

А власт коју добијеш без мере, постаје терор.

И онда је Лела, свастика тог истог Јова, приведена.

Већ прокужена, већ понижена, већ сломљена одбацивањем и стигмом. Била је идеална мета – сама, без заштите, обележена.

Три дана је држана у притвору.

У подруму без прозора.

Са реченицом која ће касније кружити међу зидовима као авет:

„Партија нема родбину.”

Ту су је мучили. Ту су је преломили. Ту је Јово, звер обучена у човека, поцепао последњи траг достојанства и части у њој – јер више није било ничега да је штити.

Сломљена и понижена Лела се појавила у Београду. Није се имала где вратити. Није писала. Није говорила. Узела је собу у хотелу Мажестик, сама, тиха, лагана. Поручила чај од нане. Отишла на последњи спрат. Без опроштајног писма. Јер све је већ било речено.

А Јово?

Јово је напредовао. Награђен за Голи оток, за дисциплину, за „ефикасност“. Послат као амбасадор. Прво у Будимпешту. Онда у Стокхолм. Али звер, ма колико дипломатски обучена, не уме да носи фрак. Напаствовања су настављена. Прича је кружила у високим круговима. На крају је враћен – не због правде, него због срама који више није могао да се склони из дипломатског имунитета.

Никада није осуђен. Ни у суду још мање у јавности. Ни у књигама. Ни у медијима.

Само у тишини. Само у молитвама оних што су знали. Закон ћутања је изнад свих закона земаљских. Ретко се крши. Ту нема помиловања. Прве пукотине ћутања појавиће се тек осамдесетих.

Од ћутања је његова жена Лелина сестра Милена пукла. Он се није кајао. Због недостатка савести је трајао безмало век.

Крикнула је једном приликом Лелина кћерка, списатељица. Узнемиравала је, не режим, већ савест. Постала је непријатна. Није јој било места у телевизијским емисијама, у институцијама културе, у књижарама. Прешла је у Беч. Била је изгнаница без пресуде. Из њеног пера, у туђини, потекле су последње приче. Написала је роман “Пси и остали”, оставила је траг као прамен магле, али није отишла у заборав. Име јој чува истоимена награда за књижевност.

(Из рукописа новог романа Бифе Вашингтон)

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: