Paralelni svetovi

Piše: Jovana Cakić

-Kol’ko ti je pašteta?

-Ona najmanja? 45 dinara, a velika 88. To su ti baba najjeftinije.

-A narezak imaš li?
-On ti je 150.

-Neću onda ništa, daj mi samo hleb.

Starica, prozirno plavih očiju, sa štakom, skoro pa nepokretna, pogrbljena, u crnoj ofucanoj jakni sa kapuljačom tiho i potišteno gleda ono što ne može da priušti…

Stojim u ćošku prodavnice posramljena da se pred njom pojavim sa kesom smokija i čokoladom.

-Hej, je l ona salama stvarno 165 dinara upita me mlađa žena, sa maramom na glavi.

Jeste rekoh, a ona mi odgovori da na drugom kraju grada ima jeftinijih. I ode..

U poslednje vreme skoro svakodnevno srećem ljude koji nemaju dovoljno da priušte osnovno. Ljude, kojima je kora hleba možda jedini obrok za dan, možda i za tri dana…

Beda je ušla na velika vrata i tiho uzima danak. Tiho se ljudi sa njom i nose. Nema više borbe. Lagano prihavatanje i prilagođavanje. Pa jedan dan kora hleba u mleku, sledeći u vodi. Treći dan samo voda…

Mi danas živimo u paralelnim svetovima. I oni se ne dodiruju…

Dok jedan deo stanovništva živi san u Beogradu na vodi, drugi se u njegovom sjaju dave pokušavajući da isplivaju, dok ruka davljenika ostaje nezapažena od elite. Tiho živimo da bi mogli tiho da umremo. Nečujno, u bedi..

Ispred prodavnice sam videla baku kako se muči da hoda, pa priđoh da pomognem. Uzeh kesu nespretno i krenusmo. Usput mi je govorila o sebi. O deci. O unucima. O prošlom životu. Sad ima 70 i čeka svoj red da ode sa ovog sveta. Kaže, nekad je mogla da radi, sada preživljava. Bila je u banji proletos. Jela je kaže, mesa i kačkavalja. Pomagala ženama u kuhinji. Mogla je da ostane dugo. Odabrala je da se ipak vrati kući. Ima psa, plaši se da ga ostavi dugo samog, ne zna hrani li ga ko.. Prilazimo trošnoj kući. Napolju je jako hladno, iako se bliži april. Proleću babini jarci.. Prozori napukli, u kući mrak. I hladnoća. Kaže bliži se lepo vreme, ugrejaće kosti. Kaže nosi ove čizme i po kući, jer su vunene, pa toplo bude na davno promrzlim prstima. A nekad je imala dobar život. Kaže, kad je muž umro, sve je krenulo nizbrdo.

Naslonjena starom naboranom rukom na ogradu dok kiša natapa sve pred sobom čeka, da krenem. Da me isprati. Da se zahvali. Pogled uprt u pod. Izgubljen u sećanju na prošlost. I kap suze neprimetan na kiši… Poželela mi je zdravlje. Poželeh joj sreću.

Poželeh i da kažem glasno da život mora biti dostojan čoveka. Poželeh da vrisnem, da dozovem Boga.. Da dozovem ljude.. Ako ima ko da čuje…

Dok jedni grabe i više nego što im treba, drugi tiho kopne, ne dobijajući priliku da požive poslednje dane dostojno čoveku…

Tumarajući po mraku razmišljam o jednoj rečenici koju sam davno pročitala negde… Sve nas na kraju čekaju crvi…

Hiljade ljudi saginje glavu dok nekolicina osionih stoji uspravno, nepokolebljiva da stane u otimanju za sebe..
Zaboravljaju da na kraju, i bogati i siromašni, i zli i dobri, sa sobom ne nose ništa osim svojih dobrih i loših dela… Pa gde ko završi…