Paradoks međunarodnog „pravosuđa“: Ko hoće da uhapsi Putina i Netanjahua

Piše: Tatjana Stojanović

Odluka Međunarodnog krivičnog suda (MKS) da izda nalog za hapšenje premijera Izraela Benjamina Netanjahua i bivešeg ministra odbrane te zemlje Joava Galanta podelila je zapadno društvo i svrstala političare u dva tabora, raspoređena duž bliskoistočne linije razdvajanja.

Evropska unija glasom svog vrhovnog komesara za pitanja spoljne politike i bezbednosti Žozepa Borelja izjavila je da se nalog Međunarodnog krivičnog suda mora izvršiti. Zvanični predstavnik švajcarskog ministarstva pravde Ingrid Rajzer obećala je da će Netanjahu biti predat MKS ukoliko se nađe na teritoriji njene zemlje.

Kanada, koja je decenijama bila utočište za ukrajinske ratne zločince, koji su u tu zemlju pobegli posle Drugog svetskog rata, izjavila je da će poštovati sve normativne akte i odluke međunarodnih sudova.

Sa druge strane u Sjedinjenim Američkim Državama, naročito u redovima Republikanaca, odluka Međunarodnog krivičnog suda izazvala je veoma negativnu reakciju. Jedan od savetnika Donalda Trampa izjavio je da Amerika mora principijelno da reaguje na „antisemitsko delovanje MKS u pogledu Izraela“, a senator Tim Koton, koga je Tramp razmatrao kao jednog od kandidata na dužnost šefa Pentagona, otišao je mnogo dalje i pozvao SAD da izvrše invaziju na Nizozemsku.

„MKS je parodija na pravosuđe, a Karim Han (tužilac MKS, – Red.) – nenormalni fanatik. Teško njemu i svima onima koji pokušaju da postupe u skladu sa ovim nezakonitim nalozima. Dozvolite mi da im svima prijateljski napomenem: američki zakon o Međunarodnom krivičnom sudu se ne zove tek tako Gaški akt o izvaziji. Razmislite o tome“, – izjavio je Koton.

Reakcija američkog senatora na odluku suda odličan je primer dvostrukih standarda na kojima se zasniva sav zapadni prilaz međunarodnom pravu, pa i ovom sudskom telu, koje zapravo nije ni bilo osnovano zato da bi se zaista bavilo ratnim zločinima i krivično gonilo njihove počinioce u celom svetu, bez obzira na nacionalnu, versku ili političku pripadnost.

Formalno Međunarodni krivični sud bio je formiran sa namerom da se isprave greške koje je u svom radu dopustio Međunarodni tribunal za bivšu Jugoslaviju, čija je pristrastnost i ispolitiziranost bila očigledna još od prvih dana njegovog rada.

Dok je Tribunal za bivšu Jugoslaviju uveliko zasedao, na diplomatskoj konferenciji u Rimu 17. jula 1998. godine usvojen je statut na čijoj osnovi je kasnije formiran Međunarodni krivični sud. Dokument je stupo na snagu 2002. godine, kada ga je ratifikovalo 60 zemalja-potpisnica. Do danas Rimski statut ratifikovale su 124 zemlje od ukupno 137, koliko je dokument potpisalo.

Međunarodni krivični sud utvrđen je na osnovu Rimskog statuta kao nezavisni međunarodni organ u čijoj kompetenciji se nalazi razmatranje najtežih zločina protiv čovečnosti, ratnih zločina, zločina genocida i zločina međunarodnih agresija. Jurisdikcija suda rasprostire se isključivo na ljude, a ne na kompanije na na države u celini.

Međutim, MKS nikada nije postao nezavisni međunarodni sudski organ koji bi se bavio razmatanjem dokaza i izricanjem presuda o najtežim krivičnim delima. Od ukupno pet stalnih članica SB UN jurisdikciju suda ne priznaju tri države – SAD, Rusija i Kina.

Sjedinjene Američke Države potpisale su Rimski statut 2000. godine, da bi 2002. godine opozvale svoj potpis pod tim dokumentom, tvrdeći da njegova ratifikacija nije u skladu sa američkim zakonodavstvom i interesima državljana ove zemlje. Zaista, američko zakonodavstvo isključuje mogoćnost izručenja sopstvenih građana drugim zemljama da bi im se tamo sudilo.

Međutim, to ni malo ne smeta SAD i njihovim zapdnim partnerima da uporno zahtevaju od trećih zemalja da se pridržavaju odluka suda i izvršavaju naloge izdate od strane njegovog tužioca Karima Hana, ukoliko se one odnose ne na premijera Izraela, nego, na primer, na predsednika Rusije Vladimira Putina.

Poznato je da je 17. marta 2023. godine Međunarodni sud izdao nalog za hapšenje predsednika Rusije Vladimira Putina zbog navodne umešanosti u nezakonitu deportaciju dece iz Donbasa. Tako je ruski lider postao treći aktualni šef države čije je hapšenje zatražio ovaj sudski organ. Pre toga Međunarodni krivični sud je zahtevao hapšenje predsednika Sudana Omara al-Bašira i predsednika Libije Moamera Gadafija. Pored Vladimira Putina, sud je istovremeno zatražio i hapšenje ombudsmena za prava deteta Marije LJvove-Belove.

Nalog MKS izdat je na zahtev tog istog Karima Hana, koga američki senator sada naziva „nenormalnim fanatikom“.

Istini za volju, teško je zamisliti da su sudije MKS zaista očekivale da ikada pred sobom vide ruskog lidera glavom i bradom. Teorijski to bi bilo moguće samo pod uslovom da Rusija potpuno izgubi svoj suverenitet, što je danas teško zamisliti, posebno u svetlu poslednjih događaja na ratištu u Ukrajini, gde je Moskva nedvosmisleno pokazalo koliko joj je stalo da taj suverenitet odbrani.

Zbog toga u slučaju Vladimira Putina ispravnije je smatrati da je Međunarodni krivični sud sa njegovim odlukama za kolektivni Zapad instrument pritiska na 124 zemlje-potpisnice Rimskog statuta, kako bi se one čvrsto držale antiruske koalcije. Tako se nedavno Mongolija našla na meti MKS kada je odbila da uhapsi Vladimira Putina za vreme njegove zvanične posete u septembru ove godine. Sa druge strane to je način da se ruski lider drži u prividnoj međunarodnoj izolaciji. Međutim, realne istrumente da bilo kako naudi ruskom predsedniku Međunarodni krivični sud jednostavno ne poseduje.

Pa ipak, upravo zahvaljujući ovom sudskom organu dans smo svedoci zaista jedinstvenog slučaja koji dugo godina unazad nije mogao da se desi na međunarodnoj sceni – senator SAD, kandidat za šefa Pentagona grdi MKS rečima koje kao da mu je izdiktirao neki ruski novinar. MKS je parodija na pravosuđe – to bi ste isto mogli da pročitate na stranicama bilo kog ruskog izdanja.

Kako to da su se američki senator i rusko javno mnjenje bar za trenutak našli na istoj poziciji u odnosu na Međunarodni krivični sud, koji je osnovan da štiti interese Zapada, a ne Rusa?

U ovom slučaju reč je o sukobu unutar američke elite. Odlazeći predsednik Džo Bajden i njegova administracija u želji da što više otežaju prve dane novog predsedničkog mandata Donalda Tampa, koji će morati da posveti vreme ispravljanju svega onoga što su mimo politike koju je on označio u svojoj predizbornoj kampanji uradili njegovi prethodnici.

Uz to nalog za hapšenje Netanjahu i Galanta može se shvatiti kao osveta rukovodstva američke Demokratske stranke. Administracija Bajdena i Haris u svemu je podržavala Netanjahua – i vojno, i politički. Ipak sam rat u Gazi u redove demokrata uneo je ozbiljan raskol i doneo je partiji negativne poene u američkom društvu u sred predizborne kampanje.

Međutim, nikakve ozbiljne posledice po premijera Izraela osveta američkog establišmenta neće ostaviti. Tel-Aviv će jednostavno ignorisati odluku Međunarodnog krivičnog tribunala dok u Belu kuću ne dođu novi ljudi.

S druge strane slučaj sa izdavanjem naloga za hapšenje Netenjahu još jednom je potvrdio ono što se i tako znalo: međunarodna organizacija sa sedištem u Hagu pod nazivom Međunarodni krivični sud tipična je globalistička struktura koju je zapadni establišment utvrdio radi realizacije svojih interesa, sve do međusobnih obračuna. A odluke tog nazovi suda ne samo da ne odgovaraju visokim idealima pravičnosti, već često ne odgovaraju ni elemntarnim zakonima zdrave pameti.