Палац Уроша Јоксимовића
Пише: Емило Лабудовић
Урош Јоксимовић је једном ногом већ закорачио у свијет одраслих. Ово „закорачио“ више је симболично јер, мада има осамнаест година, Урош не може да хода без туђе помоћи. Урош, још од најранијег дјетињства, болује од мултипле склерозе. Али, Урош Јоксимовић, из Југовина код Берана, се не предаје. Урош Јоксимовић, уз велику љубав и подршку мајке, сестре и оца, живи живот, за његове прилике и могућности, пуним плућима.
Лишен могућности да упражњава све оне активности које прате стасавање од дјечака до одраслог човјека, све оне игре и забаве, несташлуке и изазове, Урош се окренуо и посветио духовној страни живота. И живи ту страну богаством и динамиком каквом се тешко могу похвалити и они чији удови и моторика функционишу како је и ред.
Урош се, у почетку, уз помоћ своје асистентице, посветио сликарству. Сликао је углавном цркве, манастире, цвијетне пољане у којима је слутио или налазио онај унутрашњи мир, ону спону са духовношћу и вјером као њеним крунским исказом. Излагао је на многим мјестима и његови радови су плијенили не толико сликарском техником и тематским одабиром колико снагом и искреношћу израза које се огледало у сваком његовом потезу.
А онда је Урош нашао нову љубав и нови простор за исказивање неслућеног богаства свога духа и своје дубоке посвећености вјери прађедовској. Палцем, јединим прстом над којим још има контролу, Урош је полако, стрпљењем и упорношћу својственим само људима дубоко посвећеним својој мисији, низао и ниже ђердане слова и претаче их у реченице чија јасноћа и дубина далеко надмашује његове године и живитно искуство. Књига „Рођен сам да вјерујем“, коју је, као искру из камена, исклесао палац Уроша Јоксимовића, свједок је колико човјек, ако је свим својим бићем посвећен нечему, може.
Урош вјерује дубоко и искрено. Не тужи се на своје стање већ га посматра као дио Божјег плана и мисије коју Он свакоме, па и Урошу намјењује као сврху постојања. Урош пише о српским духовним светињама, пише о истакнутим духовницима, о српској историји свога краја. Пише о својој љубави према Богу и ближњима, према сестри, његовом великом ослонцу, поготово. Пише о појавама око њега и тражи у њима дубље духовно значење. Пише о својим сновима у којима путује и посјећује мјеста са мапе православне културе и историје. Пише искрено, кратко, језгровито и из сваке његове реченице исијава вјера, исконска, непатворена, она која се искушава дубоким постом и жртвом у некој пустињи.
Урош је своју књигу представио у Храму Христовог васкресења у Подгорици, у чијој је крипти надахнуте ријечи учесника слушао велики број присутних. Кажу, само су Матија Бећковић и др Милош Весин били слушанији. Али, Урошева непрекинута исповијест сабрана у књизи, чула се и много даље јер је слушана душом. И све је личило на онај магновени поноћни тренутак, док наше душе и умови спавају, када се Урошу отвори Небо над његовим, сребром родне мјесечине засутим Југовинама, у које он урања дубље него иједан телеском људском руком створен. Урош је, без имало претјеривања, оно што се некада звало „божјим човјеком“ и оличењем вјерујућег без имало зазора.
Дуго након изласка из крипте Храма, као оно моћно звоно са његовог звоника, звонила ми је душа Урошевим тихим гласом и његовим тешком муком сроченим реченицама којима нам се захвалио на присуству. Уторак је вече, али треперава улична свјетла су, као у хајдучкој истрази, откривала паное са којих су нас убјеђују да живимо некакав „црни петак“ и да нам се пружа невиђена прилика да свуда тргујемо по повлашћеним и сниженим цијенама. П Подмукла потпора менталитету који нас све дубље вуче у клоаку потрошачког друштва у којем су „стећи и имати“ врховни циљ и сврха нашег постојања. Друштва у којем се више нећемо препозавати по образу, чојству и јунаштву већ само по дебљини новчаника. А оно што човјек носи у глави и души више нико не мјери јер је све отишло у бесцијење. Низ „Пишине стране“, што је некад говорио мој покојни друг Рајко.
Ноћ се смрзла на једва три степена изнад нуле, трепере као да дрхте ријетке звијезде, али у души ми некако топло. Јер у овој духовној пустопољини и узаврелом мору црнила и безнађа још увијек постоје зелена острва и душе попут Уроша Јоксимовића из Југовина код Берана. Уроша који дубином своје вјере у добро, у свето и људско, својом упорношћу да живи живот какав му је дат, свједочи да још нијесмо посве потонули. И да је понекад довољан и функционалан палац па да човјек открије своју сврху и нађе смисао у овом одљуђеном и обезбоженом времену.
Уроше, легендо, на многаја љета!
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
Dragi Srdjane,
Zaista je sjajno što ste se javili.
Baka sam cetvoro unučadi i veoma me je
zaokupila sudbina našeg mladog gospodina, Uroša.
Vašu sam priču negde davno čula, ili mozda ima
još sličnih slučajeva. Verovatno retko, ali
SAM ZIVOT je ČUDO.
Oko Uroša me je upravo zaokupljao taj problem – osnivanje porodice, ljubav.
Ruke zene koja ga voli oko njegovog vrata, poljubac u to pametno
i otmeno čelo… Sve to mu zelim tako silno da sam sigurna da će se i ostvariti.
Hvala što ste mu pisali. Verujem da će pročitati. Zamoliću Gospodina, koji je
organizovao njegovu slikarsku izlozbu, da javi porodici.
Osim toga na pomolu je lijek protiv ove bolesti. Uzročnik je virus.
Pratim to jer je kćer moje najbolje nemačke prijateljice obolela.
Ona je rodila čak TROJE dece. Nije bila tako tezak slučaj, a lekari su
savetovali da rodi. Sa rodjenjem svakog deteta situacija je postajala sve bolja.
Katji su sada potrebna samo kolica, ali sve drugo moze da radi.
Ako bilo šta saznam, u vezi novog nacina lečenja, javiću porodici.
Mozda je i ova informacija vazna. Katja se kao dete, više godina, leti kupala u reci, na istom mestu sa još
dve drugarice. One su takodje obolele.
Sve najbolje i pozdravi, Vama, Urošu i njegovoj porodici.
P.S. Uroš treba se malo potrudi oko djevojaka. Vasojevke su lijepe i njezne.
A ON interesantniji nego drugi momci, moze nadljudski VIŠE.
“ Kleše knjige i slike“, kako nam je to lijepo opisao Autor kolumne.
Voleo bih da dragi Urosh prochita ovaj moj opis istinitog slucaja:
Ja kad radim sam, uvek imam u pozadini ekran gde stavim neki lak sladunjav stari kaubojski film i sl., ili nekakav dokumentarac o pametnim, vernim slonovima, ili paru galebova, koji zive dugo u skladnoj ljubavnoj vezi. Uopste ne slusam i ne gledam sadrzaj.. toliko da cujem muziku i glasove, da nisam sam.
.
.
Jednom tako sam ne znajuci o kakvom dokumentarcu se radi, na ekranu na zidu se pojavi mladic slicnih godina kao Uros, ali u mnogo goroj situaciji. Totalno paralisan, samo moze da pokrece svoju glavu. Ja sam brzo prebacio stanicu na nesto trece, veselo, jer nisam mogao da nastavim da radim uz te tuzne scene na TV. .. Prolazilo je vreme, ali me je kopala savest, da malo vise saznam o njegovoj muci. Vratim se na nastavak price TESHKOG INVALIDA: Uspostavilo se da je mladic bio lep, stasit – vrhunski atleta na koledzu. Jednog dana je doziveo automob. nesrecu, pri cemu mu se presekao spine chord (kanal mozdane kichme, gde su smesteni svi nervi, koji komanduju nashim motornim funkcijama), sto ga je ostavilo nepokretnim izuzev da moze da samo pokrece glavu.
.
.
Zamisli da si 1 dan 18 godina star, lep, vrhunski atleta, a sutra dan – mozes samo da pomeras glavu. Ponosni mladic nije to mogao da podnese, odlucio je – da se ubije! Ali kako? Zamisli uz svu tu muku, ziv si, ali nisi u stanju ni da se ubijesh! Lepi mladic odluchi da se ubije tako sto je PRESTAO DA UZIMA HRANU I VODU. Potom dolazi nesto sto je velika retkost u US (svi su sami za sebe): Njegova uza familija je verovala u Boga i usto ga je jako volela te nisu hteli da mu dozvole da sebi oduzme zivot. Nastavili su da ga hrane INTRAVENOZNO. Sad zamisli tu novu muku, zivot ti je postao besmislen, odlucio si da se ubijes prestankom uzimanja hrane i vode, ali ni to ti ne dozvoljavaju, hrane te ubrizgavanjem techne hrane direktno u vene!
.
.
Proslo mesec dana, lepi mladic je poceo DA SE NAVIKAVA na svoju novu situaciju. Trazio je da ga hrane na usta….. Da skratim ovu istinitu prichu (koja moze kroz istrazivanje da se proveri, desila se poodavno, mislim negde u vreme pred bombardovanje SCG) – lepi mladic je zavrsio koledz on line, zatim je zavrsio Pravni Fax, pa se potom – OZENIO!!!! Lepi mladic, sada suprug i njegova supruga su – DOBILI DVOJE RODJENE DECE!!!! Na ekranu prikazuju intervju sa njegovom suprugom. Novinarka pita suprugu (parafraza): “ Izvinite, ako nije suvishe lichna stvar, ali moram da Vas pitam, kako za ime Boga ste rodili dvoje vase dece?“ Supruga je objasnila nesto sto mi je do tada bilo neshvatljivo, da u tom sluchaju, kad je osoba u stanju samo da pomera glavu i nishta drugo, jedini drugi organ koji radi je – penis erekcija! Ehh sad tu su nas ostavili da zamisljamo, kako su to dvoje dece pravili. Taj lepi chovek je potom postao – PREDSEDNIK UDRUZENJA INVALIDA U.S.. Nisam odgledao pocetak, da bi mogao da mu zapamtim ime.
.
.
Kraj je posebno lep – nadahnjujuci: Vratili su se na razgovor sa lepim suprugom. Imao je lepu zdravu boju u glavi. Bio je jako prichljiv, vidi se da je srecan, ispunjen, dok ga supruga grli. ON VOZI KOLA! Josh tada su imali specijalno opremljen sedan kola, koje je on sam pogonio duvanjem u cev. Docum. emisija se zavrsava scenom, gde on kao Predsednik Udruzenja Hendikepiranih u U.S. dolazi u posetu Francuskoj, gde ga na aerodromu u Parizu dochekuje Predsednik Francuske.
.
.
Poceo sam da sa tugom i samiloshcu gledam program, spreman da ga prekinem svakog momenta, a zavrsio sam pun topline-opsteg optimizma i nade u srcu.
UROŠEV PALAC U HRAMU GOSPODNJEM
Pomjera granice mogućeg.
„Sve je ličilo na onaj magnoveni
ponoćni trenutak, dok naše duše
i umovi spavaju, kada se Urošu otvori nebo“.
Palcem nize „djerdane slova i pretače
ih u rečenice“.
„RODJEN SAM DA VJERUJEM“
Knjigu „kao iskru iz kamena isklesao PALAC
Uroša Joksimovića“.
Piše, trazi i nalazi duboko značenje.
I, u nama.
„Dugo nakon izlaska iz kripte Hrama
zvonila mi je duša Uroševim tihim glasom,
kao ono moćno zvono sa zvonika“.
„U duši mi nekako toplo“ piše Autor.
Toplo i meni i nagoni me da iznova
čitam o Urošu – Uroše, Legendo !
Već je petak, a mene jos greje
radost i nada kojom nas je obasjao
ovaj mladić umnog lica, pametnog čela,
otmenog drzanja i labudjeg vrata.
Uroš nam se DOGODIO u utorak,
u sedmici koju zovu „crni petak“.
Uroš nas odveo u drugo
CARSTVO – CARSTVO DUHOVNOSTI !
Hvala Urošu i njegovima.
Zahvalnost i Autoru.
Tekst vrhunskih empatija !
ŠTA SE SVE JEDAN UROŠ,
SA J E D N I M PALCEM
M O Z E ,
UZ VOLJU I LJUBAV BLIZNJIH
UZ SOPSTVENU U P O R N O S T ! ? !
Da zivi zivot
„k a k a v m u j e d a t“.
Da.
„… po nekad je dovoljan i funkcionalni palac
pa da čovjek otkrije svoju S V R H U
i nadje smisao u ovom odljudjenom
i obezbozenom svijetu“
UROŠ J E RAZLOG ZA NADU:
„Uvijek postoje zelena ostrva duse
– uprkos onima koji nas ubjedjuju
da zivimo „crni petak“, i to
svakog bozjeg dana u nedjelji.
A, BI UROŠEV UTORAK !
P A L A C SAM
DA U NAMA ZAZVONI
MOĆNO ZVONO
UROŠEVOG TIHOG GLASA
I DUBOKE VJERE ! ! !
P.S. Zalud po nama gromade najava
„crnog petka“ , za svaki Bozji dan
– PROPASTI NE MOZEMO,