Pad

Piše: Mišo Vujović

I ovaj ponor jednom će pući ko noć pod naletom obzorja, na vešala mene će vući, namirisani dželat rasteraće poslednje ostatke nade, sudija će mamuran ponovo doći, još jednu dušu da ukrade.

Glava su se odavno zasitili, a duša se nisu nadostili, šapće mi stražar obuzet pričom, ko usamljeni baštovan što drveće obasipa svakoga dana praznim frazama svoje monotonije, ali ih toplinom zalije i kada se jada, i kada peva ili plače od zgusnuto zlatne omamljive mučenice, krišom potegnute iz stare bačve, paučinom pokrivene.
“Popusti mi malo bukagije, da skupim snagu, ja svoj konopac od rođenja nosim. Znam da prkosim, prvo sebi pa celom svetu. I ovde će sa mnom biti veselije.
Staviću sam omču i zaljuljati konop iznad glava mase, neka vrište od promaje moga beživotnog tela, kao što u delirijumu dočekuju vođu. Dive mu se histerično opsesivni kao što će ga, kada se sunovrati, istom strašću kolerično zapenušenom mržnjom, kamenovati”, rekoh mu šapatom zastajući da popovi prođu, ozbiljno uvošteni u svoj misiji poslednjeg zemaljskog praštanja žigosanim otpadnicima.
Masa se od ponoći tiskala uz daščanu binu sa vešalima, čekajući da izvedu “razbludnu” kći, zaslepljujuće lepote, koju joj fizičke nakaze i duhovni bogalji, čija moć nije uspela pazariti ni delić njene raskoši, nisu mogli oprostiti.
Nju je sa povezom preko lica vodio ubica, otac razvratne kćeri udate za čoveka jeftine glave i preskupih nogu, raspuštenice čiji su prvi brak razturili otac i stričevi, bivšeg joj domaćina koji je osim novčanikom ničim nije dojmio.
“Razjebaćemo mi to”, govorio je stric, pater familijas naprasno obrijanih brkova dok smo sedeli u vili lepog imena i gledali poslednje nosioce kovčega od lafeta do grobnice.
“Kuku ti ga Srbijo”, poskakivao je dok je oficijelni spiker izgovarao imena. Tog dana hapšeni su i automobili sa zatamljenenim staklima i svi sa tamnijom prošlosti. Dva bez duše jedan bez glave, naslovio sam kolumnu o vremenu “ Sablje”
Budi me svena iz “Sablje”:
“Amfilohije, vikao je koliko ga grlo nosi džoker svih sistema. U kafani, monarhističkog imena, poznatoj po pucnjavi i jednim ubistvu.
nastao je tajac. Majstor prideonog novinarstva, žongler diskvalivikativa, stajao je raširenih ruku, dočekujući arhipastira, tih dana razapinjanog u štampi zbog govora nad odrom pokojnika, čiji se pokušaj domaćinskog buđenja, završio tragično. Domovina mu je oprostila koketiranje sa dželatima, ali dželati pokušaj vraćanja u zagrljaj otadžbini, nisu.
“Amfilohije samo ti moje grehe možeš da nosiš bez trunke dilema, da će ih uz tvoje molitve tamo negde malo ublažiti”.
“Ti si jedini kadar da se pojakaš sa ovom pošasti što nadolazi”, nastavio je teatralno dok smo stajali na sredini
“Kneza” u poznoj noći vremena “ Sablje”.
Dan pre smo stigli iz Podgoorice. Mitropolit je na kariranom blokčetu pervorirsnih listova pisao govor. Svaku stranicu bi otcepio i dao mi na čitanje. Nisam video ništa sporno u tim rečima razboritim, utešnim i umirujućim za familiju, ali i praštajućim za pokojnika čija je krv sprale njegove ali ne i grehe saboraca mu raspoređenih na vitalnim mestima za rašrafljivanje i oglobljivanje Srbije.
Gosti upečatljivih faca, angažovani na poslovima skupljanja profita i trošenja upumpaog novca, počeše da ustaju davajući počast čoveku čije su reči odzvanjale u ušima građana. Tada sam shvatio da i najbenignija misao sa malignim tumačenjem može postati opasna. Zalizana bubašvaba, našmrkani kengur, zamišljeno majmunče, i još sijaset naprasno probuđenih faca bez lica, grmelo je sa tv ekrana na ovog čoveka od čije lične hrabrost, duhovne snage i intelektualne superiornosti su svi redom zazirali.
Pokojnik je pokušao da iskorači iz nacrtanog kruga, podeljenog na kockice kroz koje je mogao da skakuće. Van toga ga je čekao snajper. Verovatno dva. Glavni da ga rani i upozori, i drugi da overi metu i da netragom nestane.
Sve ostalo je predstavljalo dekor.

Od patrijarhovog stava da pokojnika sahrani jedan sveštenik – paroh, do poziva udovice mitropolitu da lčno činodejstvuje sa ostalim vladikama i upriliči kraljevsko opelo kakvo je imao kralj Aleksandar Karađorđević. Svi su imali koristi. Neobavešteni i nejaki Uroš je razgoropađen legalizovao saradnju sa Hagom, Tijanić je oterao buba švabu u Beč, našmrkane kengure sklonio sa političke scene,, dok se zamišljeno majmunče maskiralo Povlenskim maglama.
Pokojnik je pokušao da pegla svoju izdaju, da se suprostavi gazdama od čijih para je demontiran Milošević ali je i udovica imala šta da broji u ostavinskom postupku, vrednom jednog osednjeg gradića u Srbiji.
Hajka na mitropolita trajaće mesecima, sve do dolaska na vlast slabo informisanog VK. Sada mi kaže jedan dobronamerni episkop da je u Srbiji osnovan tim, za vođenje propagande protiv Đeda čiji bi epilog bio svaljivanje odgovornosti za eventualni neuspeh formiranja vlade, konačna eliminacija iz javnog prostora Srbije što bi, po njima bio, još jedan korak bliže i faktičkoh autokefaliji SPC u CG.
Vešala sa početka ove priče su samo deo inventara ukoliko se DPS pridigne iz nogdauna.
Ostaje kanabet Cetinjskog manastira, gde su se kroz istoriju donosile sudbonosne odluke. I poruka Amfilohijeeee ovoliko gordosti, sujete i pohlepe samo ti možeš da obuzdaš. Za kanabet ih kuni pred ćivotom blagosiljaj.