Пацифизам као ратна стратегија Запада

Пише за ИН4С: Тајана Потерјахин

Објашњавати нама Србима да је рат лош једнако је бесмислено као учити нас да је вода мокра, шећер сладак, смрт сигурна. Мало је породица у Србији које у неком од крвавих ратова током прошлог столећа нису принеле барем једну људску жртву на олтар слободе – и те жртве, све до скоро, сматрали смо светим а не узалудним. Шта се променило?

Почетак сваког рата у прошлости као и данас дочекиван је са зебњом, шапатом и уз надање, до последњег тренутка, да ће некако „оно најгоре“ бити избегнуто. Карађорђеви устаници или див јунаци са солунског фронта нису били крволоци жељни бајонета у својим стомацима, већ мирни људи, сељаци, чиновници, интелектуалци, натерани у ровове. Међутим, они су знали да их је у борбу натерао непријатељ а не њихова сопствена држава.

Подли пропагандни наратив према коме је власт земаља које се бране од евроатлантског хегемона заправо одговорна за рат нама је познат од деведесетих година прошлог века. Ова перспектива употребљена је и за петооктобарско рушење режима у тадашњој Југославији, јер је Београд током читавог сукоба оптуживан за тај рат – који нити је започео нити је, нажалост, увек водио одлучно колико је требало.

Након погрома, отимања дела територије и закључења мира – рат ипак није завршен. Пацификација друштва, како посредством експлицитне „антиратне“ пропаганде (америчка реклама о Милунки Савић најбаналнији је, најсвежији и најувредљивији  пример) тако комформизацијом и етичком дегенерацијом становништва део је стратегије која друштво чини импотентним да се брани те бива лако уведено у стање окупације која се спроводи у условима привидног мира. То је процес праћен непрекидним условљавањем интеграцијама, инвестицијама и свим могућим економским и политичким средствима која стоје на располагању западном хегемону.

Данас је свет другачији него што је био јуче. Хегемон то више није, и то би требало да нам буде најважније. Ипак, као да се избор за Мис света преселио на друштвене мреже, „римтутитуки“ чуло се на Твитеру и Фејсбуку. Гнушање над ужасима рата, цинични закључци о профитирању „богатих“ и пропасти сиромашних у рату (што је левичарска мантра и подвала потпуно неповезана са стварношћу, будући да левичари нису тако пацифистички настројени када треба да се води револуција то јест братоубилачки рат), позиви „да рата не буде“ показују да је комформистички пацифизам узео маха не само у оном делу друштва које себе воли да назива грађанским (то је њихова свакидашња перспектива јер су углавном у служби страних агентура или би то волели да буду) али и међу људима који себе тако не дефинишу, али наивно верују да рат има само једно лице.

Чак и ако борцима за мир у свету опростимо необавештеност, јер рат у Украјини траје већ готово читаву деценију, а историја сукоба сеже у далеку прошлост, мораћемо да им замеримо недоследност. Истовремено са глорификацијом комунистичког отпора окупатору, који је уз минорни учинак у смислу наношења реалне штете непријатељу најчешће резултирао масовним злочинима над цивилима, зато што је тада било важно бити на „правој страни историје“, сада су учестали позиви да се Србија по сваку цену држи неутрално.

Овакав став не происходи увек само из лицемерја, постоји једна збуњујућа чињеница – Србија данас заиста није директан учесник у сукобу. Ипак, то не значи да није нападнута. Притисци и ултиматуми који су уследили чим је руски председник Владимир Путин признао Доњецк и Луганск показују да суверенитет наше земље фактички  не постоји, односно да га западне силе не поштују, чак ни када се људскоправаши позивају на међународно право забринути тобож за суверенитет Украјине.

Представа о „миру“ заправо је лаж – наша земља угрожена је непрекидно. Ако морате да промените пропис о једном спортском такмичењу јер није довољно феминистички, да пристанете на то да вам некаква европска комисија прописује колико деце смете да имате по квадратном метру стамбене јединице, којим језиком и како смете да говорите и пишете, шта да облачите, ако вам различите организације финансиране споља прчкају по култури и идентитетским питањима а власт испуњава налоге да би то остала и да не би била окривљена за економску пропаст, сиромаштво, неодлазак на летовање или „Егзит“, тешко да се налазите у слободној земљи, без обзира на то што вам тренутно бомбе не падају на главу.

Комформизација, васпитање које материјалну удобност, познату под именом „стандард“ промовише у врхунску етичку вредност није хумана грана педагогије него ратна стратегија непријатеља. Фраза да између држава не може постојати пријатељство  још једна је лаж конструисана да би разорила идентитетску блискост међу народима у корист Запада који додуше од  политичких почетака модерног доба  функционише кроз принцип голог интереса.

Да ли је рат гори него мир можемо рећи само ако најпре имамо поштен увид у то о каквом миру говоримо. Стање у коме више не постоји интимно поље у које глобалистичке структуре нису продрле није мир него окупација. Обратите пажњу на то како се са колективног, геополитичког плана овај однос пренет на план личних односа може ишчитати. Док се са једне стране појединац „оснажује“ да своје злостављаче прокаже и да се ослободи из мреже токсичних односа, читави народи свакодневно бивају силовани, у симболичком смислу, и најбруталније уцењивани економским последицама ако покушају да викну у помоћ. Ова релација није парадоксална – индивидуализација је још један од корака у потпуном отуђењу човека од заједнице, њених етичких принципа и самим тим, разлога за било коју борбу која се не своди на питање „стандарда“. Постоји само појединац и његов „стандард“ –следствено, његов егоистични интерес ради кога ће жртвовати и заједницу и принцип.

Зато смо ми, неки међу Србима, претходних дана еуфорично дочекали Путинов епски  подухват. Не зато што се „радујемо рату“ већ зато што много скупо плаћамо овакав мир. Плаћа га још скупље руски народ у Украјини, годинама уназад.

Но, хоће ли рат у Украјини решити наш унутрашњи проблем? Неће. Али нам је можда дао мало наде да се заиста на Истоку рађа ново сунце, сунце правде, и да ћемо у себи наћи снагу да будемо опет, као и увек, на  правој страни историје, на сопственој страни, и да збацимо букагије које су нам навукли 2000. године у име „европског пута“ и „евроатлантских интеграција“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: