Отворено писмо жиријима удружења књижевника Србије и београдског афористичког круга

пише: проф. др Драган Копривица

Драги и поштовани пријатељи и колеге,

Обраћам вам се свима пуна срца, управо као добитник двије угледне међународне награде, које додјељују УКС и БАК, “Радоје Домановић” и “Раде Јовановић”, које представљају значајна мјеста у мојој књижевној и укупној биографији.

Знајући да смо ми, афористичари, људи који, за разлику од Дисове пјесме “Можда спава”, никад не спавамо, а притом смо будни широм отворених очију, јер стојимо на вјечној стражи људскости, спремни да таргетирамо све мане и пороке човјека и друштва, жигошемо сва скретања са правог пута Балкана и ширих простора, при чему нам ништа не смије бити “равно до мора”…

Управо зато што никад не спавамо, и управо зато што то чинимо широм отворених очију, како Дис лијепо рече у једном стиху исте пјесме, “изван сваког зла”, не могу да вјерујем у неке гласине да су и УКС и БАК, то јест угледни афористичари из тако угледних институција, током жирирања, елегантно прећутали, и чак вјешто склонили књигу афоризама једног од највећих српских и свјетских афористичара, Александра Баљка, на конкурсу за поменуте двије награде.

Чак је и сам Баљак написао протестно писмо за “Данас”, што ме још више наводи на закључак да Црна Гора није, како сам то давно рекао у Скупштини ЦГ, највећа “земља чуда”, јер је у овом бизарном случају књижевна Србија и те како надмашила.

Али, и поред сасвим јасног протестног писма Баљка у медијима, још увијек не могу да повјерујем у оно што ћу можда на крају и морати, па питам јавно – да ли су се то колеге афористичари, скрајнувши са конкурса књигу Александра Баљка, некадашњег оснивача БАК-а, и његовог дугогодишњег предсједника, окренули против тог врхунског афористичара? И против самих себе, јер им тако нешто апсолутно не доликује.

Дакле, ако се та ујдурма и заиста десила, да ли су чланови та два угледна жирија постали управо они негативни јунаци које они, као афористичари, управо прозивају у својим афоризмима током свих ових година? И да ли су се тако нашли у зачараном кругу из којег нема излаза, без правог корака…

Баљак тврди и да неки чланови жирија нијесу били обавијештени о томе да је његова књига уопште и приспјела на конкурс, чиме галиматијас постаје још већи…

Све то су врло непријатне оптужбе које иду на адресу жирија, једног или оба, које, ако су тачне, жестоко дискриминишу њихов дигнитет, и указују да у Србији има нешто труло у држави афористичарској. У којој немамо Данце него Данајце.

Зато молим све моје уважене колеге из оба жирија, међу којима има и оних који су здушно гласали прије неку годину да постанем лауреат два наведена угледна признања, да рад оба жирија врате на фабричка подешавања, да обнове жирирање, па ком опанци, ком обојци, ком једна, ком друга, или обје награде, или ниједна.

Својевремено је наш духовник великан, миропочивши митрополит Амфилохије рекао: “Сујета је највеће зло.”

А не бих волио да у круговима афористичара станује управо та – клета сујета, нетрпељивост, групашење, реваншизам и слични “домети” демократије и књижевних односа међу великима.

Желим да се чланови оба жирија измире са себи равним, то јест, бриљантним Александром Баљком, и да, сходно свом високом нивоу, обнове процес гласања, током којег ће бити анализирана и његова књига афоризама “Немам речи” (Архипелаг).

Јер, у противном, на ћутање оба жирија – ја нећу имати ријечи…

Уз наду да нећу завршити за све ово што пишем на Архипелагу Гулаг.
Нећете ваљда, поштована господо, дозволити да лично долазим из дивне нам Подгорице у Београд, да вас ја мирим, од којег сте, сви ви, и бољи и виши, али вас по овом питању управо ја допадох као Кањош Мацедоновић, док остало племе наше афористичарско “сном мртвијем спава”.

Зато молим оба угледна жирија, људе и умјетнике у њима, да овај проблем ријеше како то и доликује честитим афористичарима, јер ће у противном бити у обавези да у сљедећим афоризмима прозивају сами себе окрећући оштрицу сатире на себе, а то ником од нас не требује.

Да нам се бумеранг враћа, и да нам неко каже да ми немамо право никог да критикујемо кроз афоризме све док прво добро не видимо сами себе, гдје смо и какви смо…

Уз све ово, као олакшавајући моменат постоји и често присутна расијаност у раду сваког жирија, па ето фине прилике да се, у поновном процесу одлучивања о добитницима тако двије угледне награде, сви боље концентришете и не оставите никакву омразу, како то ми у Црној Гори кажемо.

Посебно не код повријеђеног у души Александра Баљка. Тим прије што су афористичари Србије данас најмоћнији у свјетским оквирима, а имају срећу да међу њима стварају чак два краља афоризама, два Александра Велика – Александар Чотрић и Александар Баљак.

У сваком случају, свак има право на грешку, па и ми, безгрешни афористичари и наши жирији…
Очекујући лијепе вијести о обнављању жирирања за оба признања,

Срдачно и с поштовањем,
Ваш колега афористичар из Црне Горе,
проф. др Драган Копривица,

(добитник награда, међу којима су, поред признања “Радоје Домановић” и “Раде Јовановић”, и награда “Типар”, регионална годишња награда за најбољу књигу у области хумора и сатире на Данима хумора и сатире “Вуко Безаревић” у Пљевљима, затим награда „Бранко Ћопић”, “Марко Миљанов” и друге)

П.С. А награде овог нивоа наводим управо у знак одбране и потврде да у овом мом допису не постоји ни трунка зле намјере, јер све афористичаре Србије, те и чланове оба жирија, а поред њих и Радивоја Лала Бојичића, и драгог Сава Мартиновића, и све остале, доживљавам као своје искрене пријатеље и врхунске умјетнике.

Зато и понављам да смо макар ми, афористичари, “изван сваког зла”. Па онда то и докажимо на конкретном примјеру…

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: