Otac Rus, majka Crnogorka, on Srbin, brat Japanac: Najveći dobitak

Piše: Mišo Vujović

“Muzika stop!”, komandovao je Krle Kockar. Prezime i godište mu skoro niko nije znao, mada su ga u ranom detinjstvu zemunci zvali Rus. Nadimak kockar sadržao je sve – facu, prezime, zanimanje, status i karakter.

Ponosio se svojim dedom, carskim oficirom belogardejcem, prebeglim nakon Oktobarske revolucije. Ponosio se i dedinim kumom Nikolajem Krasnovim, velikim carskim arhitektom, graditeljem najmonumentalnijih zdanja u Beogradi.

Krle je privođen zbog fotografisanja pored zgrade Ministarstva spoljnih poslova u pijanom stanju.
“Da sam bio trezan verovatno me ne bi privodili, mada niko nije ni čuo za mog kuma Nikolu, osim nekog musavog potrčka – sitnog činovnika u Supu.”

Retki su bili ljudi koji su znali da odgovore na Krletova pitanja o arhitekturi Beograda: “Ko su dva vojnika na ulasku u crkvu Ružica na Kalemegdanu?” “Iz kog su perioda i šta predstavljaju?”, pojasnio bi pitanje, a zatim satima pričao o zdanjima koje je projektovao njegov kum.

“E moji Srbi jedan predstavlja ratnika cara Dušana i podseća da ste imali veliko carstvo, drugi je ratnik iz Balkanskih ratova koji je oslobodio kolevku svih Srba – Kosovo”. 

Još je više bio ponosan na svoju lozu po majci – Crnogorki sa Čeva, čiji je predak vojvoda Vukale bio veoma blizak sa caricom Katarinom Velikom.

Uvek elegantan, izbrijan, mirišljav, smeđe kratke kose, plavook, izduženog pravilnog lica, visok, lepo građen, samom pojavom je plenio suprotni pol. I žene su dobrovoljno pristajale da budu njegov plen.

Jednu od svojih ljubavnica je ubedio da stavi u zalog skupoceni maserati svog brata pomorca. Ta epizoda se dobro završila, ali je više onih bez srećnog kraja.

Kada je imao novca ponašao se k’o rodna godina u Šumadiji. Izdašno i rasipno. Kipelo je na svaku stranu. U retkim intervalima švorca pravio je uzbune i posete prijateljima u gluvo doba noći.
“Daj koliko imaš”, tražio je bez milosti novac za “vađenje”.
“U tri sam mu dao pare, bunovan. Nisam ni brojao. U osvit je lupao na vrata ponovo. Otvaram, on se smeje i grli me”, prisećao se naš drug Gile.
“Evo, vraćam. Bio si mi talija”, izgovorio je vadeći iz džepova zgužvane novčanice nemačkih maraka. Bacajući na sto gomilu novca bez brojanja, nestao je poput promaje, koja fijukne i zalupi vrata.

Pripadao je uhodanom timu iz hotela Moskva. Većinom su mu u to vreme društvo činili mlađi ljudi, nesvršeni studenti knjeiiževnosti, prava, medicine… Ležerni, duhoviti, obrazovani, elegantni, privlačili su mnogo raznolikog sveta. Od visokopozicioniranih doušnika do strasnih kockara iz uticajnih političkih krugova,

“Nimfomanija i poker su dve najjače strasti”, govorio je Krle, pokazujući Madam S. poznatu gradsku ribu, koja je na hiljaditom muškarcu prestala da udara recke.
“Bitna razlika između nas dvoje je što Ona uvek dobija, a moja sreća na pokeru je promenljiva”, šeretski se smejao dok je madam S pokazivala glavom prema izlazu.
Oko njih su se motali razni tipovi sa periferije kriminala – šverceri i sitni šaneri, preprodavci skupog nakita, ljubitelji antikviteta i, naravno, nekoliko atraktivnih dama zaduženih za atmosferu ili relaksiranje potencijalnih kapitalaca za zelenim stolom.

Tu već uigranu grupu profesionalnih kockara iz Moskve posećivali su ili im redovno dolazili na “šišanje” nekoliko poznatih glumaca, među njima i najšmekerskija faca velikih i malih ekrana, jedan popularni pevač narodnih pesama i cela plejada privrednika i preduzetnika privatnog biznisa – kapitalista u usponu.

Zajam za preporod Srbije imao je dve dimenzije. Jedna se sastojala od prevare i sunovrata poverenja u državu, druga od zloupotrebe tih sredstava i pravljenja nove klase stvorene državnim kapitalom pod kontrolom službe bezbednosti. Naravno, država je kao predmet preporoda pretvorena i preimenovana u međunarodni higijensko – finansijski centar: donesi operi, ispeglaj i nosi!
Višepartijskim, novim načinom kadrovanja i upravljanja državnim resursima, dobar deo velikih kolektiva zauvek je zamandaljen.

Lanci i katanci su predstavljali srž političke kampanje jednog od nosilaca preporoda, bolje reći korisnika ili dobitnika tog ogromnog novca iz zemlje i rasejanja.

Mnogi novokomponovani bumbari sa raskopčanim dugmetom ispod grla i kravatom na ramenima su jednostavno čekali red da sednu za sto sa ovom gospodstvenom ekipom, uz koju je uvek trčkaralo nekoliko gubitnika ili menadžera za nalaženje kapitalaca, koji će na lep način, prazni, ustreptali i pomalo sluđeni u ranu zoru, pozvati taksi ili besciljno krenuti peške, ošamućeni kockarskom srećom ili nevericom šta ih je sve te noći prodalo: četiri kralja, ful u serijama, maks ful, velika kenta, boja…

Krle je te noći u Lovačkoj sali restorana “Dva jelena” u srcu Skadarlije slavio rođenje sina. Nagađalo se da li se mali Džoker rodio u šestoj ili sedmoj deceniji Krletovog života, raskošnog, burnog, kockarskog ali pretežno vedrog i mladolikog. Činilo se mnogima da se ne menja.

Perica i on su studirali na Mašincu ali mu indeks i ličnu kartu nikada nije video. Kada je Perica postao brucoš, Krle je, kao večiti student, već presvlačio “dekana” na pokeru. Direktori studentskih zadruga, uvek puni love, Krletu su predstavljali poslasticu.
“Tuš”, viknuo je uzimajući mikrofon.
“Gospodo, pozdravite gospodu na vratima”, govorio je nonšalantno, pokazujući na dva čoveka u civilu i jednog u uniformi.

“Pre dvadeset godina sam dobio poziv za vojnu vežbu. Nisam se odazvao jer me nisu našli zbog maratonske partije pokera, koju je igrala Jugoslavija u malom”. Zatim je nabrajao ko je sve bio za stolom, od Mata iz Cavtata, koji je umakao nekom majoru JNA Katniću, komandantu Cavtata, koji se, žalio se Mate koji je kasnije otišao u Australiju, ponašao kao upravnik logora. Slaven je stigao sa Hvara, Rale Ful iz Sarajeva, Džoni Kenta iz Ohrida. Manda je zakupio od Mije Gavrana ceo sprat Mažestika.

“Zamisli da su nas delegirali da pregovaramo. Rata ne bi bilo. Mi delimo, kada dobijaju oni otimaju i nikom ne daju i uvek im je malo”, govorio je Krle u mikrofon.

“Četvrt veka kasnije vi mene jurite što se nisam tada odazvao u rezervu. Za vas je mobilizacija i rat u koji ste vodili ljude, zvanično uknjižena vojna vežba sa bojevim mecima i hladnim leševima. Pa ni jedan narod nema više poginulih na vojnoj vežbi od našeg.”

Gradska sekretarka je mom drugu bez nogu odsečenih od NATO bombi objasnila da su Hrvati imali odbrambeni rat. 

Ta Dosovska opajdara, usred Beograda, jednom od heroja odbrane ovog najotvorenijeg grada na svetu, objašnjavala je da su nas bombardovali za naše dobro. Eto, Natovci su braneći se od nas sa 10 000 metara visine odsekli njegove noge, te ne zaslužuje proteze kakve imaju hrvatski domobrani ili domoljubi.

“I šta sad? Država koja me je mobilisala ne postoji, kao ni njena vojska”, nastavi Krle. “Ova država, sukcesivna, bez vojske i teritorije, hoće da me hapsi zato što se nisam odazvao nečemu što i oni nazivaju greškom”, govorio je Krle, dok mu je iza leđa stajao čovek sa crnim cilindrom na glavi, ogrnut crvenim plaštom : “Nemoj da se pališ, ovo je tek uvod”.

Na vratima se pojavio čovek u fraku. Beo. Sede retke kose i brade, nalik na pripadnika neke asketske duhovne zajednice sa istoka. Starac je hodao gipko, oslanjajući se na desnu stranu tabana.

Sa njim je ušao desetogodišnji dečak, plav, blago kosook.
Krle je zanemeo. Čovek u fraku ga je posmatrao prodorno, dok mu je na licu igrala radost.
Poslednji put ga je video kada je imao samo pet godina. Noć pred polazak na pripreme u veslanju grlio ga je cele noći. Tek kao mladić je saznao kako je njegov otac, po buri, uspeo da prevesla Jadransko more i emigrira preko Italije u Ameriku. Kasnije je stigao do Japana.
Zagrlili su se ćuteći. Obuzdavali su suze, ali ne i smisao za humor:

“Ovo je tvoj najmlađi brat, Japanac. Širimo familiju”, došapnuo je otac. 

“Osvojili smo i Japan, uz Rusiju, Italiju, Češku, Srbiju, Crnu Goru, Jermeniju, Ugarsku…”, smejući se Krle je podigao brata iznad glave.