Освета Јежурки Јежић: Све је ово Бранко Ћопић предосјетио
1 min read
илустрација: nedeljnik.rs
Пише: Марко Прелевић
Никад нисам хтио бити чланом ничега. Ни секција у школи, ни политичких, далеко било, партија; ни еснафских удружења, клонио сам се и оних нападних студентских парламената, ма ни петиције не потписујем; у мом новчанику је припадајућа картица само Liverpool Football Club (хтио сам својевремено имати и Звездину, али онда више нисам хтио).
Чак се ни у библиотекама нисам задржавао. У картону који за све нас води нека приљежна библиотекарка – наравно да има наочаре, строги поглед и помало заборављену техничку оловку – ето, имам само једну једину књигу коју сам посудио давно, када ми је било седам, у Основној школи „Марко Миљанов“. Издавач „Веселин Маслеша“, Сарајево, танак обим но корице тврде, библиотека „Ластавица“, школска лектира. Илустрована, мада не стилом познатим: Вилко Селан Глиха.
Знам да смо имали у кући сабрана дјела Бранка Ћопића, да сам већ дотад знао наизуст и Магареће године и Мачка Тошу и Главу у кланцу и први дио Пионирске трилогије, али Јежеву кућицу, ето, нисмо имали.
Сјетим се тога често, првог читања Јежеве кућице, првог и свих осталих стихова које је Бранко-Немирко, плавооки дјечак из Хашана, мецена, ктитор, жирант и Николетина Бурсаћ нашег детињства, тужни шерет и депресивно спадало, написао, и нешто мислим: да је то била једина књига коју сам икада прочитао, а камоли једина коју сам узео из библиотеке, било би довољно.
Жив је Бранко, упркос томе што се многи труде да жив не буде – и када је прије двије године ваљало обиљежити стољеће од његовог рођења, то је учињено некако кришом, као да је Ћопић и даље туђ, ваљда никоме не одговара тај партизан, јеретик, коме је још до идеала и до магарећих година када су завладале псеће; и да није било Вулета Журића и „Републике Ћопић“ и још неколико текстова по домаћој штампи, онај у Недељнику укључив, остали бисмо без образа – жив је.
Јежева кућица била је прва жртва деведесетих, најурена из лектире у Хрватској како, ваљда, не би тровала дјецу изразима и језиком српским, а не хрватским (иако Бранко није знао разлику). Ах, како су националисти, са сваке стране, увијек кратковиди и недотупавни: да су само мало размислили, схватили би да је Јежурка Јежић најтачније описани патриота у нашој књижевности, можда би га чак и присвојили и учитали свој Домовински рат и Наш Рат Којег Није Било и можда нам и огадили оно „Бранит ћу те до задњега даха!“. Хвала им што нису! А код нас је Бранко остао у лектири, али скрајнут, када је почело да се рехабилитује оно што се рехабилитовати не може…
Башта сљезове боје је нешто најлепше што сам икад прочитала,
све те приче о његовом дједу Раду, о тим топлим људима и животу
сурово угашеном пар година касније, у време злочиначке ндх…
Бранкова танана душа није издржала, Бог му дао рајско насеље