Остајете овдје: Алекса Шантић – Грки су тамо залогаји хљеба, Гдје свога нема и гдје брата није
Алекса Шантић
Остајте овдје!…Сунце туђег неба,
Неће вас гријат кô што ово грије;
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није.
Од своје мајке ко ће наћи бољу?!
А мајка ваша земља вам је ова;
Баците поглед по кршу и пољу,
Свуда су гробља ваших прадједова.
За ову земљу они бјеху диви,
Узори свијетли, што је бранит знаше,
У овој земљи останите и ви,
И за њу дајте врело крви ваше.
Кô пуста грана, кад јесења крила
Тргну јој лисје и покосе ледом,
Без вас би мајка домовина била;
А мајка плаче за својијем чедом.
Не дајте сузи да јој с ока лети,
Врат’те се њојзи у наручју света;
Живите зато да можете мријети
На њеном пољу гдје вас слава срета!
Овдје вас свако познаје и воли,
А тамо нико познати вас неће;
Бољи су своји и кршеви голи
Но цвијетна поља куд се туђин креће.
Овдје вам свако братску руку стеже –
У туђем свијету за вас пелен цвјета;
За ове крше све вас, све вас веже:
Име и језик, братство, и крв света,
Остајте овдје!… Сунце туђег неба
Неће вас гријат кô што ово грије –
Грки су тамо залогаји хљеба
Гдје свога нема и гдје брата није…
Алекса Шантић
Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:
,,ostajte ovdje,, kako to glupo zvuči
Ta poruka je bila namenjena muslimanima da ne idu u Tursku. A kako su njemu i nama oni vratili? Gde je sada Santicev Mostar i jezgro srpske kulture i knjizevnosti? Kako bi danas muslimani docekali Santica u Mostaru?
У-ух , шта ће вам та превјеричка латиница,браћо Срби, за србског пјесника?!
Zato Sine moj….
Sto kada smo izvan Domovine….
Nemamo Cirilicku tastaturu….
Ali imamo Dusu….
Santicevsku i Srpsku….
Ova Poezija nas je Vaspitala i Odrzala….
Besmrtni stihovi, večnom slavom ovenčan Aleksa Šantić, van svakog vremwna!
А за сва времена!Вјечност!
I te kako Istiniti….
Molim Vas, ne saljite svoju djecu….
Nasu Omladinu, u inostranstvo….
Tamo ce samo zapoceti put Odrodjavanja….
od svoje Majke i Domovine….
Sinoć, kad se vratih iz topla hamama,
prođoh pokraj bašte staroga imama;
Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina,
s ibrikom u ruci stajaše Emina.
Ja kakva je, pusta! Tako mi imana,
stid je ne bi bilo da je kod sultana!
Pa još kad se šeće i plećima kreće…
– Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!…
Ja joj nazvah selam. Al’ moga mi dina,
ne šće ni da čuje lijepa Emina,
no u srebren ibrik zahitila vode
pa po bašti đule zalivati ode;
S grana vjetar duhnu pa niz pleći puste
rasplete joj one pletenice guste,
zamirisa kosa ko zumbuli plavi,
a meni se krenu bururet u glavi!
Malo ne posrnuh, mojega mi dina,
no meni ne dođe lijepa Emina.
Samo me je jednom pogledala mrko,
niti haje, alčak, što za njome crko’!…
Nasa mila Boko, nevjesto Jadrana,
Prekrivena nebom ko od plave svile;
Ljepsa si od svoje primorkinje Vile,
I svjetlija od njenih djerdana.
Nikada se tebe nagledao nebih,
No da mi je jedno, da postanem valom;
Sinjega ti mora, pa pred tvojim zalom,
da vjecito sumim i da pjevam tebi.
Pa jednoga dana, kad se Gospod javi,
Kad orlovi nasi visoko zabrode;
Da pobjednu himnu slusam s tvojih brda,
I da s tobom slavim dan Zlatne (Svete) Slobode.
(Dio moje vjecne Santicevske i Srpske Duse)