Osam desantnih pohoda baćuške Georgija Poljakova
1 min read
Zoran Šaponjić
Zoran Šaponjić
U rano avgustovsko jutro oficiri Crnomorske flote prolaze ulicama i trgovima Sevastopolja dok odlaze na posao u neki od vojnih objekata širom poluostrva.
U prepoznatljivim crnim uniformama, sa belim mornarskim oficirskim šapkama, ponosni, zategnuti. Na zgradi Štaba Crnomorske flote je velika Ruska zastava.
Kada se pre nekoliko godina učinilo da će Ruska flota otići iz Sevastopolja, da je sve izgubljeno, i da je kraj, vojni sveštenik, baćuška Georgij Poljakov, starešina Nikoljskog hrama na Bratskom memorijalnom groblju, na severu Sevastopolja rekao je:
-Rusija nikada neće otići iz Sevastopolja!
-E, moj baćuška, to su lepe reči. Samo lepe reči. Vi pričate, a ja imam podatke, sve je već odlučeno, za pola godine mi odlazimo u Novorosijsk – rekao je baćuški oficir sa kojim je pričao.
-Sad ponekad vidim tog oficira u Sevastopolju, očima ga pitam – „ko je bio u pravu“? On mi isto tako očima i osmehom odgovori – „vi baćuška, hvala bogu, ja sam pogrešio“ – kaže baćuška.
Bilo bi je i stid i sramota od kostiju desetina i desetina hiljada vojnika i mornara koji su mladi umrli da Sevastopolj bude deo Rusije.
Na Bratskom groblju njihova žrtva, teška tuga zbog prerano ugašenih mladosti i radost pobede i vaskrsenja mogu se držati u rukama.
Baćuška Georgij poznaje dušu Crnomorske flote.
Učestvovao je u osam desantnih pohoda, pet na desantnim brodovima i tri na krstarici „Moskva“. Baćuška se svakog dana moli Bogu za svoje mornare.
Krstarica „Moskva“ krajem avgusta lagano se ljulja na talasima velike buhte u Sevastopolju, odmah ispod Bratskog groblja.
Čuva seni poginulih mornara i vojnika.
Kada je čuo da sam iz Srbije baćuška me bratski zagrlio.
Ispričao mi je jednu priču:
-Istina je, u nekim trenucima ovde na Krimu gubila se nada da ćemo postati deo Rusije. Ikada. Ja sam i tada govorio, i sada govorim – ne treba gubiti nadu, treba se moliti, držati se drug druga i brat brata, što je narod jedinstveniji, složniji u veri toliko je i bliži Gospodu, a kada smo blizu Gospodu, tada smo sila neoboriva, i tada sve možemo – kaže baćuška.
On je pričao o Rusiji, a ja sam mislio na Kosovo.
U njegovom domu jeli smo posne valjuške i kašu, probali vino sa Krima i rakiju iz Srbije, i lubenice sa medom, ja sam njemu poklonio šajkaču, on meni knjigu „Za veru, cara i otečestvo“.
-Na Krimu se teško živi, ali, svuda se teško živi. I ja bih volio da se bolje živi. Penzije su male, trebalo bi ih povećati. Ali, pogledajte oko sebe, svuda se gradi, mostovi, putevi, električne centrale, punih 23 godina ovde se rušilo, sada se gradi, obnavlja, 23 godina ništa se nije dešavalo, sada se mnogo toga dešava. Mi verujemo našem predsedniku Vladimiru Vladimiroviču – kaže baćuška.
Gospođa Anastasija, starica koja je rođena u Sevastopolju i čitav život provela u gradu, krsti se dok baćuška izgovara ove reči:
-Slava Bogu, vratili smo se Rusiji našoj dragoj… – kaže gospođa.
Pred Nikoljskom crkvom vijori se zastava sa Andrejevskim krstom. Znak ruske flote.
-U smutno vreme, kad je bio Majdan, građani su ujutru ustajali i gledali ka bregu na kome je crkva, ako je na jarbolu Andrejevski flag, dobro je, ne moramo da pratimo decu sa Krima. Zvali su me svakog dana da se zahvale, baćuška hvala vam za zastavu, dok je ona ispred crkve, mi se ne bojimo. A jednom, zvali su me iz komande Ukrajinske flote, hteli da stave i zastavu Ukrajinske flote ispred crkve, ja sam im samo rekao – „shvatite, imam dva sina, kako njima to da objasnim“ i oni su odustali – priča baćuška.
Njegove priče o desantnim pohodima su kao najlepše ruske bajke. Samo što one nisu bajke. Kada su ruski desantnjiki krenuli u desant, najpre u Grčku a zatim i u Bosnu, kao mirotvorci, baćuška ih blagoslovio a njemu bilo žao što nije mogao da pođe sa njima.
-Jednom, bio sam mlad sveštenik, iskrcavali smo se iz velikog desantnog broda u kod Soluna. Dugo čekali, kad su se vrata na pramcu otvorila i kada je spuštena rampa da ljudi i tehnika krenu, pred nama se otvorila Grčka… Jedan od desatnika nosio je posudu sa osvećenom vodom, vodicom kojom je trebalo da poškropim ljude i tenkove, i izlazeći, spotakao se, pao, ali je i u padu uspeo da sačuva posudu, samo malo vode se prolilo na platformu… Svi su u čudu zastali, od komandanta do mornara, onog desatnika, koji me sa poda pitao – „Baćuška, je li ovo loš znak“… Ne verujem u loše znakove, svi su gledali u mene, čekali šta ću da kažem, i, ne znam otkuda, iz mene je izašla rečenica – „Sine, Bog sa tobom, kakav loš znak, ti si se samo poklonio zemlji Helena, i gledaj kako sveta voda sa broda, sa platforme teče na kopno“, i, svi su odahnuli – priseća se baćuška.
Foto: Z. Šaponjić
Jutros je baćuška u Nikoljskom saboru čitao molitvu za spas i napredak velike Rusije a žene iz crkvenog hora su pevale. U glasu oca Georgija je sva lepota Rusije. Dok baćuška peva mogu se videti beskrajne stepe, Don, Ob i Jenisej, i obale Bajkala i nepregledna sibirska prostranstva, i Kamčatka i beli oblaci kako plove na jug, i slava Gospoda.
U crkvi je mirisao tamjan a pod svodovima hrama bilo je puno radosti. Sa nebesa se spustio jedan zrak sunca.
-Aliluja, aliluja – pevale su gospođe iz crkvenog hora.
Njihovi su glasovi anđeoski.
I, kako Gospod da ne usliši molitve baćuške za napredak Rusije?
U rano avgustovsko jutro u Sevastopolju doručkujem grožđe ubrano iz jednog vinograda kraj Jalte i crni beskvasni hleb. Ulicom prolaze oficiri Crnomorske flote.
Čitave noći tom istom ulicom prolazili su pukovi generala Vrangela, sve do pred zoru, umorni kozaci zastajali pod mojim prozorom da se odmore. Ja sam stajao na prozoru i plakao dok sam ih gledao kako odlaze da nikad više ne vide Sevastopolj.
U Sevastopolju je sve izmešano. Sve se pretvara u jedan neverovatan, ponekad i strašan koloplet slika, misli, zvukova… I prošlost i sadašnjost, i istorija i budućnost, i flota i nebo, i beli oblaci koji se ponekad ukažu od Azova i breze i more i planine, ljudi, brodovi, i glas baćuške dok čita molitvu.
Pokušavam da sredim haos u glavi i srcu. Da mislim na tihi Don koji je tu, blizu, i na plava maglovita prostranstva Azova.
Zašto je u Rusiji uvek i sve tako komplikovano, složeno, neobjašnjivo i protivrečno? I zašto ovde tako uzavru, proključaju emocije?
Dok sam jutros hodao Bratskim memorijalnim grobljem ni jednom nisam nogama dodirnuo zemlju. Tamo je duša tako slobodna. Tamo se u podne, u beskrajnoj tišini čuje kako anđeli pevaju, dok okolo, pod zemljom leže desetine i desetine, možda stotinu, možda dve stotine hiljada vojnika i mornara.
Kako ratovati sa zemljom koja nikada do kraja ne izbroji svoje žrtve? Je li to istovremeno, i krst, i nesreća i snaga Rusije?
A samo par desetina metara dalje živi novi, lepi, sadašnji Sevastopolj. Hiljade mladih ljudi, lepih, nasmejanih, otvorenih, radosnih.
Dva Sevastopolja, jedan kraj drugog. Neraskidivo uvezani.
Ovde nema mesta za melanholiju. Ovde se sva čula izoštre, ovde emocije dolaze sa neverovatnom snagem, rade 24 sata dnevno. Ovde možete pevati, plakati, radovati se, smejati, satima gledati u pučinu Crnog mora, jedino ne možete biti melanholični i ravnodušni.
Jedino, ne znam još kako ću se odvojiti od Sevastopolja. Pokušaću da ga celog ponesem sa sobom. Baćuška mi je obećao da će se svakog dana moliti za mene, naročito kada posrnem a to mi se tako često dešavanja.
