Optimistička tragedija

Piše: Želidrag Nikčević

(Milan Knežević: „OBALA NESANICE“ riječ na promociji, Kolarac, 1. mart 2023)

Povodom Milana Kneževića, čovjeka sa očigledno višestrukim talentima, prvo što vam pada na pamet jeste da se zapitate o vezi između književnosti i politike.

Ne samo kako on piše, ili kakvu politiku vodi, nego baš kao jedinstvo, kao jedinstvena stvaralačka energija, kao prirodan izbor, kao životni stil i stav. I znate, to uopšte nije površinski pristup. Već sam imao prilike da povodom Milanovih knjiga na tu temu raspravljam, sa dosta ozbiljnim ljudima, i veoma me začudila njihova opreznost, čak bojažljivost da se te stvari povežu i tretiraju zajedno. Obično se kaže: postoji književnost, i nju obavezno treba razdvajati od politike, treba je zaštititi, pod navodno estetskim izgovorom: da sačuvamo umjetnost od prodora takozvanih nečistih sila, manje vrijednih, manje uzvišenih. Pa dobro – a Gogolj, Dostojevski, Tolstoj, Ščedrin, kod nas Crnjanski, Dučić, Rakić, Sterija? Ne bi se reklo da su se oni tu mnogo ustručavali i prenemagali, izbjegavajući uplitanje u politiku. Naprotiv, bili su veoma aktivni. I što je još važnije, u svoja djela ugrađivali svoje političke ideje, njihove knjige prožimao je intimni doživljaj pravde ili nepravde. Pišući, oni se nisu mnogo udaljavali od onoga što ih u svakodnevnom životu okružuje, i nisu sa plašili da o onome što vide kažu istinu, vrlo često gorku istinu.

Još nešto kao uvod. Milan Knežević je izuzetan poznavalac književne tradicije, i naše i svjetske, naročito ruske, tu su njegovi izvori. Kad kažem poznavalac, onda to podrazumijeva ne samo znanje i ljubav, nego i snagu, i vještinu, i hrabrost da se sopstvena stvarnost umjetnički preoblikuje i izrazi, u skladu sa sopstvenim životnim okolnostima. Pritom, ta stvarnost je apsolutno naša, i to preoblikovanje je sasvim prirodno, odomaćeno, da ne kažem baš insajdersko. Mene je i ranije, prije ovog romana, u Kneževićevoj poeziji, privlačila njegova vrlo specifična retorička tehnika – dominacija produženog ironičnog, parodičnog i satiričnog iskaza, skoro pripovjedačkog, sa uzastopnim poentama, veoma duhovitim, ali nekako nakrivo duhovitim, nekako polumračnim, gogoljevskim. Pritom, ta njegova ivnecija uvijek je čvrsto vezana za tzv. lokalne okolnosti. Ona nikad ne radi u praznom prostoru, ne izvodi neke apstraktne retoričke egzibicije da bi na čitaoca ostavio utisak, da bi ga zabavio. A to je strašno važno, jer je onda zahvaljujući toj konkretizovanoj imaginaciji sve zajednički proživljeno, sve protkano direktnim asocijacijama na okolinu, i vi nepogrešivo prepoznajete na šta se te Milanove poente odnose, kao da ste ih vidjeli svojim očima.

U stvari, pa i jesmo ih vidjeli svojim očima, samo što je pisac tu da te prizore fiksira, da ih oslika i ozvuči, i da onda u njima pronađemo dublja značenja, više uopšte ne anegdotska, nego gotovo mitska, a opet aktuelna, današnja. Ja uvijek posebno ističem one njegove fantastične pričice o crnogorskim izborima, ili o sahranama i grobljima – gdje on u nekoliko rečenica ostvaruje mala mentalitetska remek djela, kad vi kao na dlanu vidite naše ljude i običaje, sa svim njihovim tragikomičnim šepurenjima i snalaženjima, kako izlaze na scenu kao u povorci za koju, opet kao kod Gogolja, ne znate da li je paradno-slavljenička ili pogrebna.

Da sad pređemo i na roman. „Obalanesanice“ zapravo ima sve odlike koje se traže od bestselera: ima superheroja, Miltona, ima politički zaplet i konspirologiju, tu je i težak kriminal, pa vrlo upečatljivi opisi dvorske, to jest komitetske raskoši i raskalašnosti, i ponekad je ta slika zaista morbidna, ali opet surovo realna. Imamo dakle sve što današnji čitalac očekuje da nađe kad se već prihvati savremene proze. Tu je u prvom redu, u prvom planu, ekstremni, bespoštedni Kneževićev humor, koji bi vas mogao navesti na pomisao da je život u savremenoj Crnoj Gori veoma inspirativan i zabavan. S druge strane, i to je očigledno, predmet njegove obrade sam po sebi je dovoljno mračan i apsurdan – tako da ni uz najbolju, to jest najgoru volju čitalac više ne može razlikovati briljantnu parodiju od tragikomične stvarnosti. Čitajući iznova „Obalu nesanice“, svaki put sam fasciniran tom Kneževićevom energijom demaskiranja naše političke i društvene zbilje. Sve je, kao, fentezi, a sve gola realnost, sve negdje daleko, u Africi, sve egzotično, a sve tu, u tvom komšiluku, u tvojoj izbornoj jedinici. Kad čovjek malo bolje razmisli, ovo je u stvari nekakva vrtoglava optimistička tragedija – možete je sanjati, ili izvesti i na sceni, ili vidjeti na filmu, pa i kad uključite televizor ona se sama od sebe nastavlja, pa se preliva na ulicu, pa na skupštinu, pa u one mračne koridore vlasti koji se protežu od Miltonove rezidencije do nekakvog porto montenegra, i sve je čudovišno, sve magično, i opet sve realno.

Kao što rekoh na početku, meni se čini da se naša savremena proza ponekad, bolje reći uglavnom, očajnički trudi da se nekako izoluje od tih opasnih i štetnih uticaja, da zvuči kao da je svjetska i svevremena, kao da je nastala negdje u kosmosu, a ne ovdje, u našoj zbilji, koja je, jelte, inferiorna, neinspirativna, čak dostojna prezira. A ljepota je, kao, negdje drugo. Zašto, recimo, ovaj Knežević ne piše isključivo ljubavne pjesme, kad mu već rimovanje tako dobro ide – to bi već bila neka umjetnost. A ne ovako, da svoj dar ugrožava i kvari dnevnopolitičkim temama. Po mom mišljenju, iza tog kvazi-estetskog prenemaganja najčešće se krije običan ljudski kukavičluk – što je donekle razumljivo; nisu svi spremni da budu na frontu (zamalo ne rekoh u Demokratskom Frontu). Ali se krije i nešto možda još gore – nerazumijevanje istinskog smisla ljudske umjetnosti. Naime, ona je autentična samo ako se bavi ljudskim sudbinama, to jest sudbinom narodne zajednice, ako zaranja u naše realne probleme i tako na svoj način doprinosi slobodi i istini. Baš ovdje i baš sada, u našoj zbilji, na prvi pogled inferiornoj, neinspirativnoj.

A Milan Knežević radi upravo to. Ne dopušta vam da zatvarate oči ni pred lažima ni pred istinom, tjera vas u tu opasnu nesanicu, što i jeste zadatak pisca. Pogledajte vi glavne knjige naše i ruske tradicije. U njima se razmatraju vrlo konkretne okolnosti narodnog života. I najveći majstori su pisali kolumne za dnevne novine, da bi ovjekovječili baš te na prvi pogled prolazne, niskožanrovske okolnosti narodnog života. Jer naša zbilja, ovakva kakva je, daje mnogo povoda, mnogo materijala za literarna čudesa, i strašno je važno da se nađe neko ko će imati duha i hrabrosti da o tome progovori, kao što je progovorio Milan Knežević.

Na samom kraju bih dodao još nešto, što takođe liči na politiku, ali je od suštinske važnosti i za ocjenu Kneževićeve literature, njenih dometa i učinaka. Vi znate da je u proteklih nekoliko decenija u Crnoj Gori stvoren kult uspješnog kriminalca, drskog prevaranta – koji se snašao. Takvi tipovi uživali su i još ponegdje uživaju narodno strahopoštovanje, čak su i na izborima dobro prolazili. Malo ko se usuđivao da ih krivo pogleda, a kamoli da na njih udari – ako izuzmemo svađe i mafijaške likvidacije u familiji. E sad, vidite, svi znaju da Milan Knežević piše pjesme i romane, da nije ni kriminalac, ni otimač ni prevarant, da ne gradi hotele na obali i zamkove na vrhu Gorice, da nema vojsku tjelohranitelja. I sad, pazite kakav je to nakaradni, perverzni kompliment književnosti: taj polusvijet, koji je pred očiglednim kriminalcima manji od makovog zrna, baš na ovog pisca i na ovog govornika javno nasrće.

On im smeta, njega bi da ponize i prepadnu.

Zašto?

Pa zato što on slobodno govori i slobodno piše. I upravo to im je nepodnošljivo. Sa jedne strane, naravno, to je zaobilazni kompliment njegovoj literaturi, a sa druge, nažalost, najbolja slika strahovitog moralnog sunovrata do kojeg nas je dovela strahovlada ovog Miltona. O tome govori knjiga koju smo predstavili. I ja više ne znam da li da se tome radujem ili da zbog toga tugujem.

A možda vam sve ovo ne bih pričao da nisam svojim očima vidio, i svojim ušima čuo, jedne večeri na Mećavniku, u domu Maje i Emira Kusturice, kako naš i svjetski veliki režiser jednom svom gostu objašnjava ko je i kakav je predsjednik Odbora za bezbjednost Skupštine Crne Gore, to jest Milan Knežević. A gost, koji je Kusturicu te večeri učtivo slušao i pokušavao da ponešto zapamti, bio je Peter Handke, uzgred budi rečeno, dobitnik Nobelove nagrade za književnost. Pa se onda ni ja večeras nisam mnogo ustručavao da Milana pohvalim. Hvala vam na pažnji.