Oпроштаница од Mомира Војводића

Стишао се само за трен (јер друкчије су пјесничке смрти пред ужасом страшне ноћи у коју све потања) највећи послератни ср(б)ски пјесник Црне Горе, Момир Војводић.

Момир сав од немира, перјаница најпослушнијег и највјернијег ср(б)ског синовља, лирски темељник и епски бојовник, војвода стиха и јапија реских казивања, што је силазио до бола себе, до вида и види Косово, недовољно ражељен на оба свијета.

Отишао је витез умјетничке части, у чијој души је живио њежник и посвећеник пјесниковања, до религијског, пред тим чудом што се зове пјесма, тај вјечни крик и потоње утихнуће.

У том витезовању часних, глас Момиров је био и остао тврђава, купа ср(б)ске симболизације, нашег рашпчепљеног светог језика, утихнуо је за зеру најпотпунији и најгрлатији ћириличник, истиник, господин и професор Момир Војводић, пред истом уклетном поруком свих нас, да је на отпочетој опоруци све мање пјесника пред животом што више и није.

Уснио је у Божијем Војводић, Војеводич и истински Србојевић, изгорелац душом и срцем за својим Косовиштем, болник свеколиког Ср(б)ства, невољни избјежилац од писка огњишта и злопогледних шкргутања, стизалац и одмицалац, велики бдјеник над сваким стихом и неподмитљиви стражарник. И кад би други умакалци заћутали, разбјежали се и скаменили, Момир је остао трајна вриједност ср(б)ске књижевности, ведрина до које само ријетки (најбољи) стижу.

Да свједочи до грцања, до муке, брат сузништва и најбратскија мелемница сестре Батрићеве, послушаник до поноса старца Милије, онај чије је мјесто било у прочељу и потоњих кнежевих вечера.

Отишао је (или смо само тако ми умислили, (јер ружно је умирање) пред свјетлолучним римама, слитих од грча, метафизичке леднине, од зора припадања, најљепшој ријечи што јесте (Ср(б)ству), удаљио се до своје посљедње мете искушеник ријечи, мећава најбриљантнијих метафора, богатник лексике и задобитник традиције, он, Момир Војводић.

Његово војводство је тек сада на небу, најдаљем, гдје се исијава морачка капа, на том вису, у који се загледујемо (а тек ћемо) за баном поетског подвиговања, чије је разноврсно књижевно дјело громадник, тканица, радосник, освануће умља и дубоке проницљивости.

Отишао је Момир, велико слово испатње у календару срочитог и крвавог српског завјештања.

Он више не припада нама, преселио се у ријеч.

Да се пробуди у вјечности.

Твоја је Војводићу .

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: