On pa Bog

„Dao Bog Mila, neće se skoro rađati drugi takvi, spasao nas je!“, reče mi moj drug mesar (moj politički guru). Da mi ne bi uvalio kakvu koščurinu uz meso, slažem se hitro.

„Milo je car“, povlađujem mu ja pomirljivo, a sve jednako gledajući put mog mesa.

„Kakvi car, on je bre Bog“, zaneseno nastavlja da obrazlaže mesar. „Evo vidiš na primjer, Milo je u stanju da od jednog Bijelog orla napravi žutog.“

„Kako to?“, pitam ja, a sve mi se čini da naslućujem odgovor ovog političkog inžinjeringa .

„Fino“, obrazlaže moj mesar. „Zabludio čovjek. Bio je mlad i lud, taj Beli orao. Onda se prvo ukazalo nešto Milu, pa se onda našem orlu ukazao umiveni Milo. I cap. Nije više Beli nego žuti orao. Prosto to je dar koji samo Milo ima.“

„Važno je da su ovom orlu makar krila ostala“, dodajem ja opet .

„Perje prije, perje sad. Boja nije važna. Koliko je prošli put bio bijeli sad je crven ili žut ili ne znam više koja je boja u pitanju. Tako je,“ navija dalje mesar .

„Ako je to tako“, pitam se ja glasno, „što i ti ne bi bio ministar? Što se i tebi Milo ne ukaže ? Tebi je zgodnije. Ono mesar se se rimuje sa ministar. Makar bio i prelazni. Kad je Milo Bog što se i tebi ne ukaže moj mesaru?“

„Ne volim ti ja to“, skromno odvraća moj mesar. „A nije da mi nije nuđeno. Ne da budem ministar, nego da budem štih u mjesnoj zajednici. Nuđeno mi je. Ali odbio sam položaj, jer ja Mila volim i njemu se molim iz ljubavi i bez interesa.“

Tu me mesar dotukao. U srce me dirnuo. Htio sam da ga utješim nekako.

Rekoh mu da Boga možda i nema, i da je nama vjernicima teže zbog te pretpostavke jer nam je vjera na iskušenju stalno. A njemu je lako, njegovo božanstvo je stvarno. Milo mu je stalno pred očima, može da ga opipa. Da osjeti na svojoj koži sva Milova čudesna djela.

„On pa Bog“, zaključujem ja.

Mesar se slaže sa mojim mišljenjem. Dodaje da ima nade za mene kad tako divno zborim.

„I tebi će Milo da se ukaže.“

„Čisto sumnjam da ja imam predispozicije za to“, sumnjivo odvraćam mesaru. „Ne volim ptice , pa ni orlove. Ne volim ni košarku ni rukomet. Volim fudbal, a taj sport nije perspektivan. Kao što nijesam ni ja perspektivan.“

„Baš šteta“,  završava mesar. „A mogao bi biti dobar Ministar prosvjete, jer radiš u školi“, lecnu mene moj mesar, da li zbog orlova, ili neke druge analogije, tek ja se tu zamislih.

Zbilja. Ljudi jedni drugima ne vide mozak kad se u oči pogledaju. Samo lice i kosu. A opet nekako znaju da su pametni. Ne vidiš mu mozak a znaš da je pametan. Ne vidiš i ne osjećaš da živiš bolje, a Milo ti kaže – Montenegro ko Monako. Zbilja ljudi Milo pa Bog!