Omen ili opomena?

„Tramp pobedio, Le Pen proslavlja“, jedan je od očekivano zajedljivih naslova u današnjem Liberasionu, koji ipak sasvim ispravno ukazuje da je pobeda republikanskog kandidata ulila veliko samopuzdanje liderki Nacionalnog fronta. Ono zaista, ako ne baš za slavlje, Marin Le Pen ima ovih dana dosta razloga za dobro raspoloženje. Da li je njena pobeda zaista moguća? Nije izvesno ali posle šokantnih rezultata u Americi i na Ostrvu gde su pobede predstavnika antiestablišmenta ostavile čitav svet u čudu, ništa više nije ni nemoguće.

„Usuđujem se da kažem da je izborna pobeda Donalda Trampa dobra vest za našu zemlju“, izjavila je Le Pen francuskim medijima, ocenjujući da će njegov uspeh označiti kraj divlje globalizacije odnosno – odustajanje od ugovora o Transatlatskom trgovinskom i investicionom partnerstvu TTIP između SAD i EU, ali i relaksaciju u međunarodnim odnosima, a posebno sa Rusijom.

Poslednjih godina Le Pen se trudi da popravi imidž partije koju je osnovao njen otac i učini je prihvatljivijom za umerene glasače, a posebno da je oslobodi hipoteke antisemitizma koju je nosila usled negovih često zapaljivih izjava poput one da je holokaust „samo trenutak u evropskoj istoriji.“

Novi, umiveni imidž Nacionalnog fronta danas više ne deluje tako retrogradno, naročito ne posle Bregzita i Trampove šokantne pobede. Posebno ako se ima u vidu da su obe ove kampanje bile orijentisane na bolju prošlost umesto neizvesnu budućnost. Da su igrale na strah umesto nade, i dobile.

Zato će i Madam Fregzit, pokušati da na talasu prethodnih iznenađenja ubedi i Francuze da je Evropska unija, a ne njena politika stvar prošlosti, da treba napustiti evro, vratiti se franku, preuzeti kontrolu nad granicama, pooštriti imigracionu politiku.

Nacionalni front je iskusan u Igri straha, ali sada ta partija prestaje da bude samo dosadna i stalna pretnja, avet prošlosti koja odbija da nestane. Francuska će posle Trampa, morati da se suoči sa mogućnošću da Marin Le Pen mobiliše razočarane birače, posebno ukoliko kampanje desnice budu neinventivne i naročito ukoliko joj spoljnjepolitičke i ekonomske okolnosti budu išle na ruku.

Tada bi Alenu Žipeu jednom veoma drag lapsus, koji je napravila Hilari Klinton, tada državna sekretarka nazvavši ga predsednikom tokom njegove posete Vašingtonu u svojstvu ministra spoljnjih poslova, umesto dobrog omena postao poljubac smrti. Jer, baš kao i Hilari Klinton i Alen Žipe je već viđen za pobednika na predsedničkim izborima u maju 2017. Hilari Klinton je upravo pokazala čitavom svetu kako se unapred dobijene kampanje najlakše gube. Francuska politička istorija puna je takvih primera.

Ipak realnosti radi, pobeda Marin Le Pen u maju naredne godine nije ni izbliza osigurano. Posebno ukoliko Trampova pobeda i Brexit budu shvaćeni kao opomene a ne kao neminovnost. Najbolje šanse imala bi u drugom krugu protiv kadidata desnice koji je omražen u centru i umerenoj levici, na primer Nikolasa Sarkozija. Ali mala je verovatnoća da će bivši predsednik ući u drugi krug. Osim ako…

Ono što pak jeste osigurano jeste ozbiljna i velika nelagoda kod svih onih koji se groze pomisli da bi kćer Žan Mari Le Pena mogla postati prva predsednica u istoriji Francuske.