Окупационе подвале и наша идентификација

Пише: Јанко Јелић

Једном подавно ме моја покојна баба питала:

„Сине, ево ти си неке школе учио, па да ми кажеш, што ће коме овака држава? Нит се у њој шта поштено ради, нит се у њој поштено суди, нит се икоме може вјеровати, нит се на кога ослонити, нит шта паметно чути, нит шта људски учињети, а да те сто јада не нађе од ове аветне власт… Чему служи оваки кастиг од државе?“

Нијесам знао баш шта баби да одговорим, па слегох раменима немоћно:

„Ничему, богоми…“

Баба је отпутовала на онај свијет без јасног одговора. Али је питање остало за мене, а богоми и за већину нас. Збиља, чему служи оваква држава? Држава која пренебрегава и прећуткује сопствени народ. Држава која се прави луда, глува, а на моменте и мртва, пред сопственим грађанином, а кад је тај грађанин натјера да оживи она нема другог средства комуникације осим пендрека и силе.

Држава у којој се на суду једнако третира и кажњава насилник, који је из чиста мира насрнуо на свештеника у сред бијела дана, ударио га, пријетио му и псовао му мајку, и момак који је на друштвеној мрежи некаквом милицајцу написао да је“прдњава“. Држава која је сва своја добра самој себи украла, саму себе раскућила, саму себе просула и то представила као реформски напредак. Држава која не штити него малтретира сопствену дјецу. Држава чија су сва гласања и сви избори намјештени. Држава која је млађа и сиромашнија од сопствене власти. Држава која не расте из народа и која се народу намеће у идентитетском пакету. Држава која од свега државног има само заставу, химну и повелику чету функционера. Једном ријечју, држава без државе, без суштине коју су имале и којој су тежиле све државе од антике до данас.

Чему то служи? Ничему, рекох ја и преварих се. Неко други вели да та држава служи лупежима на власти да би се бахатили и богатили, али се и он преварио, иако у његовом одговору има доста истине. Та и таква држава служи само окупатору. Она је у суштини окупациони институт, параван за окупацију. Она је ту попут оног чаробњака из Оза, надуваног балона од кога се једни плаше, а други се у њега надају. Она је направљена да управо онај који у њој живи не би видио коме он служи, чији је роб и каква је његова истина. Она је ту да нас све редом троши и потроши прије него се и сама издере и испрофанише до оне мјере када се више неће моћи сакрити да она суштински није ни постојала, али да су под њеном обманом постојали робови.

Та и таква држава са свим својим институцијама је нама подваљена од стране окупационих власти и од њихових домаћих ученика који су свјесни истине о држави кренули да покупе све што покупити могу и да то депонују у некој истинској држави и њеној истинској банци. Но, нијесам рекао ништа ново, све је ово већ више пута речено и осјећа се годинама. Окупација је једино стање у које смо сигурни. Једина истина коју свих ових година не доводимо у питање јесте да се ми ништа не питамо, поготову се не питамо са собом. Али, опет то непитање са собом трпимо и носимо мушки, истрајавамо у одсуству контроле било чега свога. Постали смо, дакле, још подавно, средство за сопствено уништавање. И заиста је природно питати се шта нас гони да тако наивно, па и инфантилно, трпимо отворено понижење и сврставање међу заостале, примитивне и одавно поробљене, људе чији колективни опстанак зависи од туђе воље. Сиромаштво, војна, технолошка и медијска заосталост, необразовање, апатија, малобројност и још много тога би се могло понудити као одговор и оправдање за нашу немоћ да се супротставимо окупацији. Али, наш проблем није у нашој немоћи и неспремности за сукоб са окупатором. Наш проблем је у нашој неспремности да признамо ситуацију у којој смо, да просто и јасно кажемо: Окупирани смо и зато се не питамо и радимо што други траже и хоће! Онај ко би то рекао довољно утицајно и гласно готово да би нас напола ослободио окупације, јер основни циљ ове окупације и јесте да остане невидљива и неризната, као и сваки злочин. Ту негдје лежи кључна разлика између нас и наших предака. Они су били свјесни своје позиције и јасно су себи представили цијену свог положаја. Пет вјекова су наши преци знали да су раја, али исто толико су знали и да не желе да буду то. И баш та свијест о биједном положају и о жељи и ријешености да се из њега изађе их је и извела из ропства, она им је изградила менталитет и идентитет, она их је припремила на непристајање као први вид побуне, па онда и на борбу. У нашим уџбеницима историје углавном учимо о крвавим борбама, подвизима и устанцима, али не учимо о дугим годинама и деценијама тешкога мира у ропству. А тај мир и страдање и трпљење у њему били су испуњени најјачом духовном борбом за опстанак идентитета и свијести о себи. У том миру смо ми изнијели више побједа него у свим ратовима, а основ за те побједе јесте била храброст да се призна биједа и неприхватљивост сопственог положаја. Ми живимо управо у једном таквом миру.

И остаје опет питање шта нас то спречава да себи и свима около јасно и гласно кажемо истину о сопственом стању и положају. Мени се чини да на путу тој истини стоји још једна окупациона подвала, демократија. Демократија западног типа која нам се пред крај прошлог вијека учинила хљебом насушним наметнута нам је у каснијим годинама као врло сурово и ефикасно средство против духа нашега народа. У суштини, ми западну демократију никад и нијесмо разумјели и онај који нам је подметнуо итекако је знао за ту нашу ману. Вјековима је наш народ живио по правилу да се слуша онај који је стварни ауторитет, а не онај који је обманом и самообмањивањем обезбиједио подршку већине. Због занемаривања и рушења тог искуства за нас је демократија била тежи ударац од комунизма.

Кроз њу смо упали у ону замку коју је описао Аристотел, замку да десет лудака прегласа девет филозофа. Баш то се нама десило и дешава се. За нас је демократија постала занимљива, али јалова, игра. Такмичење сведено на партије, на странаштво, на вјечито комбиновање и пресипање из шупљег у празно. Наша демократија искључује народ, она је читава у странкама око којих се окупљамо и због којих се споримо, попут оне двије птице које се туку до изнемоглости и не примјећују да им је мачка једина публика. А саме странке су опет директни и често насумични производ те наше непрекидне и јалове игре. Производ који директно иде у загрљај окупатору. Оне се формално чак и не разликују, свакој у програму стоји исто, демократија, људска права, економски напредак, једнакост, просперитет, бла, бла, бла…

И суштински су сличне, приватизоване попут предузећа са искључиво маркентишком дјелатношћу, односно као агенције за манипулацију. Свим нашим партијама фали управо то да буду партије, да држе страну некоме и нечему, да имају у себи жара и вјере у оно што раде и за шта се боре. Наше партије су управо демократијом обескрвљене и лишене мудрости. Оне су системски постављене, чак и системски селектиране да буду легло комформизма и медиокритета. Дакле, колико год ми вољели опозиционе странке и колико год их подржавали и оне су, свјесно или не, дио исте подвале.

Нама се данас дешава нешто што је сигурно донекле уздрмало окупациони систем. Можда не толико да га обори, али сигурно довољно да се примакнемо истини и да је слободно и без устезања оголимо. Десило нам се да се, прије нас, наша дјеца врате нашем идентитету и својству да се истине не плашимо. Наша дјеца су учинила више на афирмацији наших вриједности за неколико дана него све политичке, патриотске и културне организације и сви књижевници за неколико деценија. И то је највеће добро и највећи домет ових наших литија.

Ми не вјерујемо себи, али својој дјеци морамо. Многи су се зачудили бројем младих људи на литијама и њиховом спремношћу да се боре за све нас, као и њиховом креативношћу и виспреношћу. Многи су се запитали откуд толико момака и дјевојака у цркви. У тој заосталој, конзервативној заједници. У том реликту средњега вијека. А за све ове године су били заборавили да ми уопште имамо неку дјецу. Заборавили су да су наша дјеца била најпотцјењенији, најпрезренији и најзапостављенији слој друштва. Заборавили су да је овоме и оваквоме окупационом систему све прече од дјеце. Заборавили су да та дјеца расту и да постају људи који, као и сви људи, теже слободи. Заборавили су да и тој дјеци треба да се с неким поистовјете, да се по некоме кажу, да се нечим представе, да буду нечији. Пошто окупационо демократско друштво није нудило никакве узоре, они су своје узоре и своје иконе нашли тамо гдје окупациона демократија још увијек није почела да разгони људскост и здраву логику. Нашли су их у нашим светитељима, у живој Христовој слици и у благослову цркве наше. Нашли су иконе и нашли су себе на иконама. То је сад њихов идентитет и наш, наравно ако имамо храбрости да идемо за њима и да им кажемо понеку истину колико год непријатна била.

Окупација и њене подвале ће проћи, ми треба да останемо. Зато не дамо светиње.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: