Офанзивна стратегија НАТО у Европи у походу на исток

Пише: Генерал-мајор у пензији проф. др Митар Ковач

Крајњи циљ постхладноратовском ширења НАТО-а јесте да заврши војно окружење Русије, тако да она остане изолована од централне Европе, да изазива локалне ратове дуж линије поделе, уз сталне санкције, све док Русија не престане да буде јединствена функционална држава. Разлог за то је што је Русија једина држава чији је стратешки војни арсенал способан да се супротстави интересима САД. Осим тога, Русија има највећи територијални простор, посједује огромне природне ресурсе. НАТО је сувише растегнут циљевима и нереалним снагама у односу на те пројектоване циљеве и на срећу човечанства нестаће у том процесу ирационалног деловања.

У првој половини 2015. године били су приметни напори појединих држава чланица НАТО да Балкан, пре свега тзв. Западни Балкан врате на дневни ред политичких консултација на највишем нивоу. Најзначајнија од њих је иницијатива држава чланица НАТО које се граниче са државама Западног Балкана, предвођене Мађарском, да се преиспита политика Алијансе према том региону. Тако је крајем априла 2015. Године израђен иницијални документ где се Западни Балкан представља као “недовршен посао“ који има потенцијала да постане поново озбиљна безбедносна претња за НАТО и његове чланице.

У документу је наглашено да актуелни безбедносни изазови на источним и јужним границама Алијансе негативно утичу и на целокупну безбедносну ситуацију на Западном Балкану, што се огледа у порасту опасности од исламског екстремизма и утицаја Руске Федерације на поједине државе Западног Балкана.

Најбитнији ставови из поменутих анализа могу се исказати појединачно за све државе Западног Балкана:

Црна Гора представљена је као добар пример прогреса неке државе на путу ка чланству у НАТО за релативно кратко време. Напомиње се да је стекла независност са веома малом разликом становништва које је гласало за излазак ЦГ из тадашње државне заједнице са Србијом и да се исте поделе и одсликавају када је у питању њено чланство у НАТО. Приступање Црне Горе НАТО-у, између осталог, цела јадранска обала била би територија НАТО, са изузетком појаса дужине 20 км који припада Босни и Херцеговини.

САД су у септембру 2015. године, исказале подршку Црној Гори за чланство у НАТО. Према званичним ставовима Руске Федерације, чланство ЦГ у НАТО представља ударац европској безбедности, као и односима између РФ и НАТО. Руска Дума усвојила је изјаву, новембра 2015. године, којом се успротивила уласку Црне Горе у НАТО, упозоравајући да то може имати негативне последице у сфери туризма, инвестиција и економске сарадње. Том изјавом, Дума се обратила посланицима Скупштине Црне Горе, парламентима држава чланица НАТО и посланицима Парламентарне скупштине ОЕБС-а. У изјави је наведено да увлачење нових држава у војне савезе, посебно против воље њихових грађана, представља политички инструмент из доба биполарности света.

Према многим оценама, противљење Руске Федерације за улазак ЦГ у НАТО било је контрапродуктивно јер стратези Запада, пре свега САД и даље живе у новом Хладном рату и предузели су све да власт у тој држави, која је огрезла у криминалу приволи на хитан поступак пријема у чланство. То је урађено у функцији смањења и постепеног елиминисања руског присуства у Црној Гори и ако је Руска Федерација уложила већ огромна финансијска средства у процесу приватизације у куповине непокретности.

Када је у питању Босна и Херцеговина, НАТО истиче неопходност европских интеграција, јер једино ЕУ може одржати целовитост те државе, док изградња одбрамбеног сектора треба да буде подржана од стране НАТО. Посебно се инсистира на очувању БиХ као унитарне државе и потреби спречавања даље дезинтеграције земље, кроз процес европских и евроатланских интеграција.

Србија је представљена као фактор који може имати улогу стабилизатора или дестабилизатора читавог региона, с обзиром на историјски утицај Београда на све остале државе тзв. Западног Балкана. Република Српска је представљена као простор где Русија има највећи утицај и моћ, што представља главни изазов да се обезбеди западна орјентација Београда и убрза пут Србије ка европским и евроатланским интеграцијама.

Поред наведених партнерских држава, дат је кратки осврт и на јужну српску покрајину Косово и Метохију. НАТО сматра да треба да задржи незамењиву улогу на том простору у политичком и у безбедносном смислу. У том документу се експлицитније наглашава значај даље изградње ткз. “Косовских снага безбедности“ и ангажовања КФОР у обезбеђењу мира и безбедности у српским срединама. САД су дале главни допринос помоћи и подршке лажној држави „Косово“ у образовању и обуци официра и подофицира, као и у другим областима сарадње у процесу формирања „Оружаних снага Косова“. Србија је давно требала да прекине сарадњу са НАТО док се не прекине тај процес у функцији одцепљења тзв. Косова од Србије.

Када је у питању Р. Србија, може се закључити да се наведене препоруке већ покушавају имплементирати у пракси, о чему говори и неколико посета високих званичника НАТО Београду. Алијанса и даље ради на изналажењу начина за продубљење политичке и практичне сарадње са Србијом. Међутим у народу не постоји позитиван однос према било каквој тешњој сарадњи са НАТО, првенствено због агресије НАТО 1999. године, отимања и окупације КиМ, а потом и подршке и проглашења лажне државе Косово.

Колико су стале силе Запада на страну албанског фактора на КиМ, толико се здушно боре да угуше сваки атрибут државности Р. Српске и потпомогну унитаризацију БиХ, под плаштом европских или евроатлантских интеграција. Управо државе које воде те интеграције угрозиле су виталне националне интересе српског народа у Србији, Црној Гори и Р. Српској. Дезинтеграцијом српског простора и српског националног бића Запад жели да осигура своје залеђе и даљи поход на Исток.

Примерено развоју ситуације у свету и региону, стратегија очувања и опстанка српског народа треба да почива управо на интеграцији, братству и заједништву на српском етничком простору, уз помоћ пријатељских народа и држава. Избор је у суштини једноставан, не смемо и не ожемо бити на страни оних који повлаче нове линије поделе у Европи и изазивају ратове и кризе.

Кроз управљање кризама на евроазијском простору САД, преко НАТО и ЕУ, настоје умањити способности Руске Федерације и њен све већи значај у међународним односима. Истовремено намеравају да преко смањења прихода Руске Федерације од нафте и гаса, изазивају социјалне тензије и незадовољство у већим градовима Русије, како би то унутрашње незадовољство расло и постало плодно тло за унутрашње противречности, сукобе па и смену актуелне извршне власти.

Новом стратегијом САД, која се спроводи кроз механизме и активности НАТО, настоје повећати издвајања из БДП и других чланица најмање на 2%. У сваком случају, НАТО од ове године на своје источне границе размешта већи број војника и различите типове офанзивног оружја. Сасвим је сигурно да у оквиру НАТО не постоји искрена сагласност око тога да Русија представља потенцијалну претњу. То се посебно види у Немачкој, Француској, Италији, Шпанији, Ческој, Словачкој и многим другим мањих чланица. Такво стање у ЕУ се медијски блокира и не дозвољава прича о томе.

Други, потенцијално већи проблем за НАТО данас јесте и статус Турске. Након неуспелог војног пуча, турски је председник кренуо у масовне чистке кадрова у државним институцијама, тежишно војсци, полицији и судству. Ердоган је прогласио ванредно стање и државом несметано влада декретима, што је забринуло многе на Западу, посебно оне који су на различите начине учествовали у пучу.

Захваљујући повећаним финансирањем из Сједињених Америчких Држава, НАТО планира највеће гомилање војне моћи у источној Европи од Другог свјетског рата, како би обезбедио услове за даљи поход на Исток. Министри одбране НАТО-а почели су са ротацијом снага, редовним војним вјежбама и са постављањем опреме за снаге за брзо деловање, које су усмерене првенствено ка Русији. Смешно је помало и отужно да стратези НАТО замишљају да се тако могу понашати према Русији. И они су свесни тога али испуњавају захтеве неформалних центара моћи и политичара.

Обнова дијалога НАТО-Русија, јесте у функцији фарсе и медијске пропаганде Запада у међународним односима, да САД и НАТО имају миротворну улогу и „добре намере“.

Планови САД-а да учетверостручи износ за одбрану у Европи на 3,4 милијарде долара у 2017. године у средишту су офанзивне стратегије Запада, а све под плаштом Украјинске кризе коју су креирали. Русија је дала јасно до знања да ће сваки потез којим се инфраструктура НАТО-а приближава њеним границама сматрати пријетњом те је најавила „реципрочне протумјере“. Министри одбрана 28-члане војне алијансе сагласили су се 5. фебруара 2016. године да успоставе командне и контролне јединице у Бугарској, Естонији, Летонији, Литванији, Пољској и Румунији. План НАТО-а да отвори нове командне центре у источној Европи велики број такозваних аналитичара и представника невладиних организација оправдава и поздравља као знак „добрих намера“. У том послу они афирмишу и правдају потезе челника НАТО и водећих политичара САД и Велике Британије.

Промена на врху европског контингента НАТО подударила се с променама у самој војној стратегији Алијансе у Европи. Генерални секретар НАТО-а Јенс Столтенберг је 10. фебруара 2016. године саопштио да Алијанса намерава да прошири војни контингент у Источној Европи на границама с Русијом. Контингент неће бити стални, него ће се смењивати кроз ротације. Коначна одлука донета је на самиту НАТО у Варшави у Пољској у јулу 2016.године. Алијанса намерава да у наредном периоду више пажње посвети снагама за брзо реаговање које ће по њиховом виђењу, бити спремне оперативно да одговоре на изненадне војне претње. Многи претпостављају да је Северноатлантски савез на ову промену стратегије подстакнут догађајима у Украјини и намерама да чини сигурнијим режиме у прибалтичким државама, Пољској, Румунији, Грузији и Турској.

Америка чини све како би временом Француску и Немачку увукла у свој стратешки круг размишљања и деловања. За почетак то су САД успеле кроз увођење економских санкција и војне мере формирања штабова и пребазирања снага у Источну Европу. Међутим, Французи ни Њемци нису спремни да непотребно ескалирају тензије са Москвом. Немачка прихватањем непријатељства према Русији ризикује превише, зарад интереса САД.

Русија и послије свега важи за велику силу и неће сигурно дозволити страдање свог становништва као што се то десило у минула два светска рата, где су Немци били главни виновник тих страдања. Сигурно је да још једном не би смели да изазову одговор Русије. Садашње руско национално вођство следи националне интересе државе. Руски званичници су послали јасну поруку потенцијалним непријатељима, ко нападне интересе Русије неће проћи некажњено. Оно што стратези САД и у ЕУ заборављају да Европа није монолитна у остваривању офанзивних намера САД. Многе државе у почетном периоду рата иступиле би из НАТО и из ЕУ.

Под плаштом конфликата у Европи и Украјинске кризе НАТО, пре свега САД и Велика Британија, ће настојати да повећају базирање снага у Пољској, Немачкој, балтичким државама, Румунији и Бугарској.

Деловање НАТО на Балкану и његова стратешка опредељења усмерена су на:

• убрзање пријема Црне Горе у НАТО;
• стварање и јавно промовисање тзв. “Косовске војске”;
  униратизацију Босне и Херцеговине, кроз умањење надлежности Републике Српске и медијску сатанизацију актуелног руководства ;
• стварање услова да БиХ и ткз. Косово иду ка чланству у НАТО у будућности;
• појачавање притиска на Србију да промени одлуку о војној неутралности и определи се за чланство у НАТО, јер би остала усамљена у региону Балкана;
• потискивање било каквог присуства Русије на Балкану, посебно у Србији
• спречавање опремања Војске Србије модерним оружјем и опремом, првенствено кроз препоруке ММФ-а, контролу буџета и стално смањивање за одбрану из БДП за одбрану на свега 1,36%, док се државама чланицама НАТО препоручује да повећају издвајања на 2,2% БДП и ако се ради о развијеним државама са значајним приходима.

Подршка албанском екстремизму и пројекту “Велика Албанија”, од стране САД и Велике Британије биће и даље изражена, као и до сада.

Условљавање Србије око даљег придруживања ЕУ, наставиће се кроз захтев за суштинско признање независности ткз. Косова, прихватање евроатланских интеграција и стално удаљавање од Русије.

Ако САД и Велика Британија не остваре циљеве на Балкану мирним средствима спремне су да посредно припремају сценаријо новог „Балканског рата“ у коме би Хрватска, Албанија, лажна држава Косово и Федерација БиХ уз оружану побуну и тероризам на простору Србије и на простору српских етничких територија оствариле ратне циљеве. При томе би те агресорске државе имале свеколику политичку, логистичку и обавештајну подршку.

Сигурно је да би Србија, Република Српска и Црна Гора морале да имају то у виду, у процесу припреме оружаних снага за заштиту виталних националних интереса од оружане агресије.

Креатори припреме таквих сценарија и оружаних сукоба зато помирљиво гледају на стално јачање идеологије усташтва у Хрватској, покушаје Бакира Изетбеговића да држи стално у фокусу муслиманску доминацију у БиХ и маргинализацију српских националних интереса, како је радио његов отац творац Исламске декларације, чија је суштина узроковала грађански рат у БиХ. У оквиру тог сценарија јесте и опремање Хрватских оружаних снага са вишецевним бацачима ракета великог домета, јуришним извиђачким борбеним хеликоптерима, као и организација и опремање војске лажне државе Косово. Уз такве очигледне појаве, па и безбедносне претње Србија за Војску Србије не издваја довољно финансијских средстава из буџета, нити предузима адекватне мере. У том спречавању опремања Војске Србије кључну улогу има ММФ, који на све начине девастира одбрамбене способности Србије.

САД желе да кроз контролу власти “државица” на Балкану што пре тај простор ставе под контролу ЕУ и НАТО. Сада се може рећи да су скоро сви режими у државама Балкана, под значајним америчким утицајем и притиском.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: