Одакле потичу симболи руске монархије?
1 min read
Ремек-дела драгуљара руског Гохрана (Државне ризнице племенитих метала и драгог камења РФ). Жезал и держава су умањене копије императорског жезла и державе који се чувају у Дијаманстком фонду Кремља. Копије су за трећину мање од оригинала. Направљене од платине, злата, брилијаната и великих сафира, Дијамантски фонд
У завршној церемонији крунисања руског цара монарх је сjедио на трону и држао у десној руци жезал, а у лијевој державу. Први цар који је користио ове симболе био је руски император Фјодор I (1557-1598), син Ивана Грозног, а последњи је био Николај II, мада он тада, 27. априла 1906. године није додирнуо инсигније. Оне су на церемонији стајале на столу, Николају II са десне стране.
Жезал и скиптар у вријеме Рјуриковича и династије Романов

Царски жезал је вјероватно најстарији симбол власти. Он вуче корјене од штапа који су носили пастири и светитељи. То је био симбол пастиреве власти над својим стадом, и власти свештеника над својим вјерницима. У многим религијама су великодостојници често носили жезал. У царској руци је он био симбол дрвета живота које повезује небо и земљу.

Такав жезал се може видјети на старом руском новцу из доба Владимира Великог и кнеза Свјатополка гдје је кнез приказан како држи жезал украшен крстом. Слични прикази се срећу и на византијском новцу из истог периода.
Скиптар је мало другачији. Он је нешто краћи од жезла. Често су га користиле војсковође у Римској империји као одличје, а касније, у средњем вијеку, носили су га европски монарси као атрибут војне и свјетовне власти.

Први жезал у Русији је вјероватно приказан на илустрацијама у Радзивиловском летопису (13. вијек) гдје кијевски кнез Свјатослав II држи жезал дочекујући њемачке изасланике. Званично жезал није коришћен све до 16. вијека. Кнезови Московског царства су користили жезал као инсигнију.
Енглески изасланици Роберт Канцелар и Клемент Адамс записали су 1553. године да их је Иван Грозни дочекао сједећи на „позлаћеном трону, са круном на глави и жезлом од кристала и злата у десној руци“. Од тада су цареви на церемонијама увијек држали у руци жезал.
Додуше, Иван Грозни га је носио увијек, као симбол своје власти. Џером Хорси, други енглески дипломата у Русији, биљежи да је Иван Грозни вјеровао да жезал, направљен од „једнороговог рога“ има љековиту моћ! У разговору са Хорсијем Иван је рекао: „Затрован сам болешћу“. Затим је наредио свом личном лекару да узме царски жезал инкрустриран драгим камењем и на врху украшен „рогом једнорога“ (највјероватније рогом нарвала, „морског једнорога“) и да њиме опише круг на столу и у њега да стави два паука. Један паук је угинуо, а други побегао. Тада Иван рече: „Сувише је касно. Он (жезал) ме неће спасти“.

Руски цар Фјодор I је на свом крунисању 1584. године држао у руци жезал, а скиптар и держава су ношени на јастуку испред њега. Нажалост, Фјодоров скиптар није сачуван.

Најстарији познати скиптар руских царева је онај који је користио Михаил I, први цар из династије Романов. Носио га је и на крунисању и после њега. Тај скиптар је највјероватније добијен као поклон од Рудолфа II, цара Светог римског царства. Други скиптар, који је користио руски цар Алексеј, стигао је из Истамбула 1662. године заједно са державом.

Петар Велики је на свом крунисању користио старински жезал направљен у Москви. Он је веома личио на жезал из доба Рјуриковича. Аустријски драгуљар Леополд Пфистерер, који је живео у Русији, направио је 1762. године императорски скиптар за Катарину II и он се од тада користи у церемонији крунисања руских царева.

Крст изнад свијета

Держава или globus cruciger (латински назив, „крстоносна лопта“) такође је царска инсигнија која симболизује духовну и религијску власт монарха над светом. Као и жезал (скиптар), держава потиче из Римске империје. Кугла коју држи бог Јупитер симболизовала је свијет или универзум, док је кугла (держава) коју је носио император симболизовала његову власт.

Са развојем хришћанства на куглу је додат крст. Император је држао куглу (свијет) у својој руци да покаже како он влада у име Божије. Руски цареви су и державу и жезал преузели од Константинопоља.

Постоје четири руске державе. Прву је користио Михаил I Романов и она је стигла заједно са жезлом као поклон Рудолфа II. На њој су приказане сцене из живота библијског цара Давида. Грчку державу, која је стигла из Истамбула 1662. године заједно са жезлом, користио је руски цар Алексеј. Једна је направљена у Русији за Петра Другог и била је прилично мала јер је 1727. године монарх имао само 12 година.

И најзад, дворски јувелир Георг Фридрих Екарт направио је за Катарину II императорску державу високу 24 цм, пречника 48 цм. То је добро углачани златни глобус украшен прстеновима од брилијаната. За вријеме Павла I ову державу је красио цејлонски сафир тежак 195 карата. Ова держава садржи 465 грама злата, 305 грама сребра и 1370 брилијаната.


Придружите нам се на Вајберу и Телеграму:


У овом контексту, имајући на уму масонски и комунистички-интернационалистички, противманархистички, противсрбски и противруски програм, који је остварен у трагичном двдесетом столећу.
У енглеском листу “Truth” (“Истина“) објављен је програмски чланак познатог европског масона и главног уредника Хенрија Лабушера (Henry Labousher) под насловом „Кајзеров сан“ (“The Kaiser’s Dream”) са географском картом новог еврпског републиканског и федеративног поретка на којој је Србија приказана као Аустро-Угарска република а, Русија као „Руска пустиња“ – “Russian desert…” (Види: Henry Labousher , The Kaiser’s Dream, “Truth”, London, England, December 1890).
Нема никакве сумње да су подјармљени руски као и „српски“ масони и комунисти-интернационалисти спровели буржоаске, експерименталне и револуционарне циљеве западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста и да су за њихов рачун уништавали све изворе националне снаге у Русији и Србији, улажући огромне напоре да руски и србски народ просто материјализују изнутра и да их потпуно поживинче, у чему су у извесној мери и успели. Немилосрдно су уништавали водећи слој руске и србске нације, развијањем презира и непослушности у односу на све ауторитете признате Хришћанством и уништавањем традиција у духу новог идолопоклонства пред материјалним прогресом, нарочито пред напретком технике и економије, при чему хришћанској етици нису придавали никакав значај. Ово је подстакло руског емигранта у Француској С. Димитријевског да о бољшевичкој револуцији донесе овај суд:
„Да би заувек потчинили покорену земљу Асирци су одводили горње слојеве, носиоце националне културе у ропство, или су их уништавали. На њихова места довођени су туђи елементи. Нација којој је одузето вођство, губила би лик и падала у потпуно поробљавање. Овим методама раде и данашњи поробљивачи Русије, само у савршенијем и грознијем облику и у много већим размерама. Док су у старом веку довођене и уништаване хиљаде и десетине хиљада, сада се одводе и уништавају милиони носилаца руске крви и културе.
Свагде у руској земљи потискују се руски људи и од стране државне власти и од стваралачког културног рада, одузима им се могућност образовања и најмилималнији услови људског опстанка. руски се човек преобраћа у теглећу животињу, која чами у тами прљаве штале. Туђинска власт није никада била тако моћна, нити је икада руски владајући елеменат био тако малаксао и немоћан кад сад…“ (Види: С. Дмитриевский, Большевистская революция – это «уловка», для обмана руского населения в России, Газета «Младоросская искра» – двухнедельный орган Союза младороссов во Франции , от 1 октября 1933, № 33, стр. 147).
Не улазећи ни у какве друге коментаре, цитирали бисмо чланак М. С. Максимовића, који је објавио под насловом „Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…“, где између осталог, стоји:
„Из наше прошлости
АКАДЕМИЦИ НЕЋЕ НИ КРАЉА НИ КНЕЗА – Краљ Милан Обреновић и кнез Никола Петровић нису добили потребан број гласова за чланство у Српској краљевској академији наука
Осмог јануара 1893. године претседник Краљевско-српске академије наука Димитрије Нешић, извештава министра просвете и црквених послова Јована Ђорђевића:
‘да су на главном скупу Академије, 28. децембра прошле године кандидати за Академију била ова лица …’
Шест дана касније, 14. јануара 1893, министар просвете и црквених послова, Јован Ђорђевић, упућује следећи допис:
‘Српској краљевској академији
Из накнадно потраженог извештаја Академије од 8. о. м. Бр. 286 дознао сам да су међу кандидатима за нове академике била и два српска владаоца, један бивши и један садашњи и да су при избору обојица остали у мањини.
У име владе његовог величанства (Александра I Обреновића – М.С.М.) морам приметити Академиј, да се у овом случају поступало противно и најобичнијим правилима куртоазије.
Ако је Академија желела у броју својих чланова имати и две тако узвишене личности, требало је да њиховој кандидацији претходи:
Прво: споразум чланова Академије, да ће тако високо лице бити изабрано не простим гласањем, већ једногласном акламацијом, а затим
друго: пристанак тог високог лица, да ће се и примити таког једногласног избора.
Како од овога двога ниједно није учињено, то се бојати, да је место почасти нанесена увреда двема високим личностима, од којих је једна доскора била владалац Србије и основала саму Српску краљевску академију – а друга је суверен наше једнокрвне браће, с којом нас од векова везују најтешње везе сродства и истоветности интереса и с којом стојимо и желимо свагда стајати у искреним и ничим непомућеним пријатељским односима.
Влада његовог величанства сажаљева, што се тако што могло догодити у крилу ове корпорације, која је у првом реду позвана да унапређује народну образованост и да брижљиво отклања све што би сметало општој слози и духовној заједници нашрга народа’.
Академици, дакле, нису хтели да приме у своје редове ни краља ни кнеза. Занимљиво је да и министар просвете и црквених послова Јован Ђорђевић, који је Академији упутио наведени прекор, није био боље среће. Три месеца раније, 15. новембра 1892. године, приликом избора за редовне чланове Академије из редова Српског ученог друштва он није добио потребан број гласова…
Тако министар Ђорђевић, редовни члан Српског ученог друштва, које је закон укинуто 16. Новембра, није од чланова тог друштва изабран за редовног члана Српске краљевске академиије“ (Види: М. С. Максимовић, Из наше прошлости – Академици неће ни краља ни кнеза…, „ПОЛИТИКА“, Београд, 10. март 1991).