OBJEKTIVno

Piše: Mišo Vujović

O objektivnom i dobrom čoveku lako je biti objektivan u objektivnoj opservaciji njegovog ličnog i profesionalnog opusa.
Željko Sinobad, jedan poslednjih aristokrata novinarske profesije, velemajstor fotografije, kroz čiji su objektiv prošle mnoge značaje ličnosti još više, zabeleženi su najdramatičniji dođaji, danas svojim delima, pred Gospodom, ilustruje svoju dušu predstavljajući je u ogledalu večnog života.
Željko je bio elegantni dinarac i gospodstveni Beograđan.
Vrstan fotoreporter, ovenčan najprestižnijim nagradama, cenjen u svim krugovima, bio je povučeni i nenametljivi šmeker, ušančen u nekom ćošku nikoga hotela, pijuckao bi uz cigaretu, ležerno posmatrajući zvanice i u glavi praveći portrete, na koktelu u čast nekakvoga značajnog dela za koje bi se ispostavilo da je dobilo celinu prolaskom kroz Željkov objektiv.
Mnogo je toga bilo lepše na Željkovoj fotografiji nego u stvarnosti. Moj portret to svedoči.
Željka sam upoznao još daleke 1988. u Bermudskom trouglu. Nikada se nismo setili na kom od tri kultna mesta Bermudskog trougla smo prvi put pili.
Mlad, naočit, malo izduženog dinarskog lica, rođeni Beograđanin, odeven u bele pantalone sa ekspedrilama od konoplje, bež majicu od tanke pamučne tkanine preko koje je ležao drap reporterski prosluk.
Žene su ga obletale, ali je često, kako mi je jednom rekao, promašivao.
Njegovu bezazlenost pomešanu sa ne malom procentom naivnosti mnogi su koristili, ali se nikada na to nije obazirao. I kada je patio to je činio tiho i kada se radovao, radovao se bez naglašene buke – tiho.
Željko Sinobad je bio dragocen u svakom smislu, privatno – prijatelj, poslovno – vrhunski saradnik.
Carstvo nebesko dragi prijatelju!!!