Objavite kad umrem: Tijanić ostavio intervju kao testament!
Često sanjam Podujevo, dedinu kuću. Ne, nemam danas nikoga na Kosovu, rekao je.
Često mi se u snu javlja Podujevo, dedina kuća. Ne, nemam danas nikoga na Kosovu. Čekaju me Dečani. Lagano umirem, stojeći na nogama kao neka vrsta ludog dinosaurusa!
Ovo je poslednji intervju Aleksandra Tijanića, koji je dao za NIN, nedeljnik za koji je pisao decenijama. Tražio je: „objavite ovo kad umrem“ i dodao da „ne bi voleo da ga srpsko novinarstvo pamti“.
- Ja duboko prezirem profesiju kojom se bavim. Novinarstvo, to je sloj robova. Ne znam ni sam šta tražim u novinarstvu već četiri decenije. Kada sve saberem, ima deset tekstova koji mogu da izraze ono što ja mislim da sam ja. Samo deset od hiljade tekstova koje sam napisao – rekao je Tijanić i osvrnuo se na svoj zaštitni znak.
- Ku…im se da ljudi ne bi videli moj strah. Da me zbog tog kukavičluka ne prezru. Zato se pravim hrabar u situacijama koje su ludačke. Spisak mojih neprijatelja je „ko je ko u Srbiji od najmoćnijih ljudi“. Kako bih preživeo te neprijatelje ja sam morao da budem zvonar Bogorodične crkve – ružan, grbav nikakav. Ali da zvonim vrlo daleko – zaključuje Tijanić.
Priznaje da je Tirketa (Bogdan Tirnanić) iskreno voleo. „Moj i njegov stil su dve stvari. Još se sećam kad mi je Dara Džokić na Tirketovoj sahrani rekla: Tijaniću, sad si sam. Pazi šta radiš.“
- Voleo bih da ostavim dve, tri knjige svojih tekstova. I da samo studenti novinarstva, kada hoće da vide kakav je ludak bio Tijanić uzmu i pročitaju nekoliko tekstova. Poslednjih dvanaest godina mog rada to nije novinarstvo već borba za glavu – rekao je.
