• Поглед

О образу и језику у Црној Гори

1 min read

12 година ‎ Горан Киковић

Уставни суд Црне Горе прогласио je неуставним измјене Закона о образовању од прије двије године, којим је направљен ”компромис око назива матерњег језика у школском систему”. Какво лингвистичко знање, какав историјски образ, какав државнички ум – да се срочи овакав нонсенс?

Једна од двије српске државе, признате на Берлинском конгресу 1878. године, које настављају државно-правни континуитет српске царевине Немањића, била је и Црна Гора, која је обухватала четири нахије на простору Горње Зете. Њеном имену кумовали су турски окупатори прозвавши је Карадаг (Црна Гора) и, као да су знали да ће она крајем 20. вијека у потпуности попримити карактер какав јој нађедоше њени кумови, те да ће у 21. вијек ући и црња и гора, но што је икад била.

Каква је била Црна Гора у вријеме, док је имала образ, најбоље се види из ”Земљописа Књажевине Црне Горе за трећи разред основне школе”, издатом на Цетињу 1895. године, гдје на страни 35. пише: ”У Црној Гори живе све сами чисти и прави Срби, који говоре српским језиком, а има их око 300.000 становника. Већином су православне вјере, а има има нешто мало римокатоличке и мухамеданске вјере, али треба знати, да смо сви српског поријекла и српске народности”.

А какви су били наставни планови и уџбеници у Црној Гори до 1916. Године? У основним школама били су обавезни сљедећи предмети: закон Божји, српски језик, словенско читање, рачун, геометрија, земљопис, српска историја, познавање природе, краснопис, пјевање црквено и народно, гимнастика и војничко вјежбање.

Према ” Закону о устројству гимназија у Књажевини  Црној Гори”, од 30.августа 1890. у гимназијама је био обавезан сљедећи наставни план: наука вјере, српски језик и књижевност, латински језик, руски језик, грчки језик, старословенски језик, географија и историја (општа и српска ), математика, природопис, физика, филозофска пропедеутика, цртање, краснопис, гимнастика и војничко вјежбање, пјевање и музика. Српски буквар звала се књига намијењена најмлађим црногорским основцима.

У књизи Милорада Медаковића ”Живот и обичаји Црногораца”, штампаној у Новом Саду, на страници 31. пише: ‘‘Језик – сви су Црногорци по народности Срби и сви говоре српским језиком. У Црној Гори један је језик, нити се чује други језик осим српског…”

Србима данас у Црној Гори не цвјетају руже, напротив, страх, понижење и протјеривање… су српска свакодневица у Црној Гори. Заузимају нам цркве, пљују по традицији, шкрабају по језику, проклињу Његоша и Вука, избацују нас из медија, проглашавају за окупаторе и злочинце… Докле?

Никада српска Црна Гора није пала тако ниско. Ни комунистичка Црна Гора није прогонила српски језик. Ни турски окупатори нијесу забрањивали српски језик, он се чак говорио на турском двору у Цариграду. Многа документа потврђују да се преписка између султана и локалних турских власти вршила на српском језику и ћирилицом.

Није случајно да је два пута српска ћирилица забрањивана у Црној Гори. Први пут од аустро-угарских окупатора 1916. године, а други пут од данашњих власти у Црној Гори, слугу Ватикана и Новог свјетског поретка.

Зато треба подсјетити на то да су Црну Гору створили наши преци, који су били Срби и говорили српским језиком. Све до 1946. године нико се у Црној Гори није ни писао ни осјећао другачије него као Србин. Зато је велика разлика између старих и ових данашњих новокомпонованих Црногораца. Стари Црногорци изнад себе су имали Бога, испред себе попа и учитеља, а око себе браћу, кумове и пријатеље. Ови данашњи новокомпоновани ”Црногорци” изнад себе имају НАТО и Америку, испред себе буљук дукљанских ”академика”, а око себе телохранитеље.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: