O novom romanu Miša Vujovića: Izveštaj o sunovratu i nadi

piše: Branislav Matić

Ni vagon soli pojeden sa nekim nije dovoljan da znaš ko je zaista on. (…) Dobra ti je ona, Bukovski: „Kada nekoj osobi pridamo veći značaj no što je njena vrednost, obično nam vrati razliku!”

Te rečenice i misli konac su kojim je sašivena odora za novu knjigu Miše Vujovića (Džeparenje Ltd, „Princip Pres”, Beograd, 2025). Sa četrdeset četiri gusta i slikovita poglavlja, uz „Prethodno nakašljavanje” i pogovorne crtice, ova knjiga napisana je čitko i pitko. Ništa ne zapinje, a stegne te nešto u grlu. U autorovom dosadašnjem stilu, prepoznatljivom, glavni vektori pomereni su od novinarskog i publicističkog ka književnom. Podnaslov („Elitistički pojmovnik za početnike”) sarkastičan je, niče iz „gorkog taloga iskustva” (Kiš). Pisac zna (post)tranzicionu pseudoelitu izbliza, njena izopačenja i sunovrate, ontologiju iza maske, i spisateljskim sredstvima izveštava iz prve ruke. Profesor Golub Goluža, Baki zvani Luvr, Ahmo, Ninočka, Jelena, Popadija, Žika, Akakije, g-đa Kaća, Ćutuk i Đogat… Sve su to prepoznatljivi likovi, dati realistično, u stvari dokumentarno.

„Pesimista je, znamo, optimista sa iskustvom”, navodi se u uredničkoj belešci uz Džeparenje Ltd. „A pred nama se otvara knjiga golemog iskustva. Koloplet likova sa lažnog vrha i istinskog dna. Elita vulgarnog kapitalizma, tajkunska, politička, estradna, udbaško-privredna, medijska… Moralni i vrednosni slom, sebičnost do idiotluka i neman novca, izneveravanje prijatelja kao pomagalo u ’igrama moći’ i grabeži. Nalickano smetlište ljudi, ideja, zaveta, pa i običnih ljudskih dragocenosti kao što su data reč, (samo)poštovanje, pravičnost, istinoljublje, čast. Tu su, dabome, i oni drugi: divni ljudi u kojima još živi božanska iskra…”

Među tim drugim, blagorodnim i svetlim, bez kojih se na ovom svetu ne bi ni moglo opstati, svakako su čiča Pera i sin Đole iz koviljske „Čarde na kraj sveta”. Jedan od tih je i počivši Vlada Kanić, autor pesme „Ima jedan kućerak u Sremu”. Pisac ga posećuje na Kosi, tačno iznad mesta gde je pored davnog Dobanovačkog druma (današnjeg Tošinog bunara) bio onaj opevani kućerak. Vlada Kanić je u staračkom domu, zna da se gasi, zna da je situacija čoveka pod kapom nebeskom tragična, ali još voli ljude, smiren je, i smeši se setno. Za njega seta nije „samo finije izdanje skepse”, kako to kažu neki levi teoretičari i pesnici (Poglavlje 24: „Čovek vere u meru…”).

NA UGLU BALKANSKE I KORUPCIJSKE

Da bi sve to pohvatao, sav mrak i svetlucanja, ponore i visove, ništarije i plemenite, autor pribegava hibridnom pismu, prepletu, ulazi u međužanrovski lavirint. I burleska, i kozerija, i sociološki ogled, i pamflet, i omaž, i novinski tekst, i paskvila, i crni pamtenik, i sasvim romaneskni delovi. Neophodno je biti unutra da bi se svedočilo, što je izgleda nemoguće bez rana i razočaranja.

„Džeparenje Ltd. Miša Vujovića je invektivni, jezički briljantan i beskompromisno angažovan tekst koji u formi pseudo-pojmovnika, crtice i pripovetke hrabro razotkriva moralnu patologiju savremenog društva”, piše Gojko Raičević u recenziji „Iz utrobe poremećenog sistema”. „Sa oštrinom satire koja na momente prelazi u jezičku furiju, Vujović ispisuje panoptikum domaćih ološa, ’juda’, mufljuza, klimoglavaca, kokošara i jajara, smeštajući sve to u tragikomičan, ali jezivo prepoznatljiv kontekst posttranzicione Srbije. Glavni protagonista, prof. Golub Goluža, antiteza je svakom pozitivnom junaku: on je simbol onog sloja društva koji, prilagodljiv kao parazit, uspeva da opstane i napreduje u svakoj vlasti, u svakom poretku, u svakoj moralnoj klimi. Njegova životna metamorfoza svedoči o sistemu koji ne nagrađuje vrednost, već servilnost i podlost.

U formalnoj ravni, tekst je miks novinarskog i književnog, reportažnog i proznog, aforističkog i esejističkog – kao da je Andrićev ’Jelenak’ susreo Bulgakovljevog Volanda na raskrsnici Balkanske i Korupcijske ulice. Džeparenje Ltd. nije samo literatura: to je sud, i svedočanstvo, i optužnica.”

Važne istine u ovoj knjizi izriče Ćopavi Homer, lucidni lik koji je neka vrsta unutarnjeg glasa ili alter ega samog autora (recimo u poglavljima „Ni Sokrat ni Grk – Ćopavi Homer” i „Ulicom detinjstva uz pripomoć Ćopavog Homera dumam”).

„Golub Goluža nije pao sa neba. (…) Nije on prvi koji je uzeo, niti će biti poslednji koji je džepario bez straha da će biti otkriven. Njegova darovitost je u tome što je znao šta se može uzeti, a da se ne vidi. Šta se može pokrasti, a da se žrtva zahvali. Ova knjiga nije samo zapis o njemu. To je dijagnoza društva u kojem se više ne ceni istina nego sposobnost da se iz nje izađe nekažnjeno”, naglašava sam pisac u belešci posle svega. „Ako je ostalo išta što nam niko nije uzeo – onda je to pitanje: koliko vredi čovek kad mu više ništa nije sveto, a sve mu je dozvoljeno? Na toj rečenici počiva ova knjiga. U toj je tišini – njen eho.”

Ovo je, rekosmo, gorka knjiga. I teška. Opominjuća. Mrak kulja iz sveta u kojem obitavamo, svejedno da li mu pripadamo ili smo njegova žrtva, da li smo u njemu lovci ili lovina. Mrak kulja iz očiju nekih koje smo pripustili blizu. Ono što je vazda bilo strašno sada je, u ovim razvalinama društva i države, „sasvim obična stvar”, „pravilo igre”, „pa to sad svi rade”. „Čoveku koji stida nema – ništa se ne može”, prišaptava Dobrilo Nenadić, stari majstor.

Ali, kao svi valjani i kršteni autori, Mišo Vujović zna da puteve i horizonte moramo ostaviti otvorenim. Nismo mi ti koji imaju pravo da u ovoj krčmi ugase svetlo, opovrgnu videla. Moramo, i u svom srcu i u svom okruženju, odbraniti prostor za nadu. Zato zaključuje, posredno i neposredno:

Ne sudim, samo svedočim. Sudiće drugi. Bog, vreme, potomci, društvo, sudovi. Valjda. (…) Ne mogu zbog nekih pogrešnih procena menjati svoje životne postulate. I dalje polazim od pozitivnih pretpostavki o ljudima i pružam šansu. Sve drugo bilo bi prelest i nevera. Ne bi se sa tim moglo živeti, opstati.