О. Дарко за ИН4С: Српска је наш успјех, трећа наша држава у Новом вијеку, након Србије и Црне Горе, али она је и органски дио истог тог народа и бића

„Српска јесте наш успјех, трећа наша држава у Новом вијеку, након Србије и Црне Горе, али она је и органски дио истог тог народа и бића. Ми нисмо никакви „супер-Срби“, „над-Срби“ већ исти Срби као и они у Сурдулици и на Цетињу, у Книну и Никшићу и Куманову и у Штрпцу и Ораховцу. Волим Српску, она је разлог зашто се борим и зашто вјерујем у Сверпску Отаџбину“, казао је у интервјуу за ИН4С, поводом рођендана Републике Српске,  о. Дарко Ристов Ђого, редовни професор Православног Богословског факултета „Св. Василије Острошки“ у Источном Сарајеву.

Оче Дарко, шта је за Вас Република Српска?

За мене је Република Српска у правом и најбуквалнијем смислу ријечи светиња: једна стварност која учествује у ономе што живимо, али која и даље остаје изнад било чега што човјек може да конструише, изнад било које политичке и друштвене стварности. Такав, наглашено емотиван и привржен однос имам вјероватно зато што сам као дјечак гледао страдања народа који је Српску стварао, а и сам мој живот коначно је и неповратно промијењен жртвама принесеним да бисмо данас имали Српску. Српска је тако истовремено и „предмет“ међународног права, друштвених процеса, политичке борбе и свега онога што сачињава живот једног човјека и друштва али за мене уједно и својеврстан „субјект“, личност, Неко, не само нешто. Зато јој се често обраћам управо као личности јер је она – као и Црква, народ, Небеска Србија – „колективна личност“, један завичај српског народа у коме се сабирају завјетне тежље пасова прије нас и у коме је залог нашег опстанка овдје.
Ипак, то не значи да баш због тога нисам критичан према одређеним унутрашњим проблемима друштвеног и политичког живота у Српској – управо зато што она јесте моја светиња, налазим снаге и мотива да се борим да садржаји живота у њој буду што је могуће ближи том идеалу Српске, са којим је она стварана. Такође, баш зато што је волим, не држим много до неког локал-патриотизма и бусања у прса које понекад чујем. Српска јесте наш успјех, трећа наша држава у Новом вијеку, након Србије и Црне Горе, али она је и органски дио истог тог народа и бића. Ми нисмо никакви „супер-Срби“, „над-Срби“ већ исти Срби као и они у Сурдулици и на Цетињу, у Книну и Никшићу и Куманову и у Штрпцу и Ораховцу. Волим Српску, она је разлог зашто се борим и зашто вјерујем у Сверпску Отаџбину.

Који су по Вама највећи изазови с којима се суочава Српска данас?

Постоје два подједнако изражена изазова: онај спољнополитички и онај унутари, друштвени. Они су свакако повезани и то двоструко. Најприје, спољњи притисак, сталне пријетње војном и политичком силом свакако да чине један простор мање привлачним јер нису сви људи мотивисани само националним осјећајем већ и читавим низом реалних и нереалних али присутних мотива. Ти спољњни притисци ће се наставити јер нама нико није ништа поклонио већ су се међуанародни фактори и бивши сународници сложили да им је у том тренутку одговарао предах у ратном разрачунавању са Србима. Други начин на који спољни фактори утичу на српску јесте чак опаснији од овог првог, а то је културно поробљавање српске политичке елите тј људи који се баве политиком у Српској. Није овдје мјесто да шире елаборишем о томе, мислим да је лице те културе уништења одлично описао Слободан Владушић појмом „Мегалополиса“. Укратко: ако се типични одборник, посланик, министар у Српској окреће легалном отуђивању јавних средстава преко читавог система легалне крађе (тј преко „тендерске процедуре“), уколико су његови приоритети такви да му је потребан десети стан (од чега један или два у Бечу), трећа љубавница, мерцедес, уколико је просјек наше Владе 1,6 дјеце а сви заједно углавном имају дипломе трафика за купвину диплома – ту ниједан декоративни садржај не може да помогне. Људи нису луди – лако се види ко живи Завјет Отаца, одрицање, вријеме посвећено породици и Српству, а ко шмрче херион, згрће новац, живи идеале културе смрти и онда, ето, мало се сјети и тога да је Србин. Тај унутрашњи непријатељ, та унутрашња окупација још је опаснија од оне прве. Од прве смо се бранили и одбранили. Од ове друге многи и не желе да се бране нити им је јасно да су у ропству.

Многи сматрају да је стратешко повезивање и интензивиран суживот на свим пољима између Републике Српске и Републике Србије од животног значаја за опстанак „Срба преко Дрине“. Шта Ви мислите о томе?

Ми не можемо једни без других, али то се односи и на Црну Гору која након покраденог и лажираног референдума из 2006. као „држава“ (тј као колонија) није у стању да се понаша чак ни коректно према српском питању, али Срби у Црној Гори су неотуђиви дио српског националног корпуса, па кад год говоримо о повезивању Срба морамо да мислимо о Србији, Српској и Црној Гори. У том смислу, интегралистичка политичка позиција подразумијева интегралистичку културну, друштвену и сваку другу политику. Само наслољени једни на друге, ми се надопуњујемо и можемо да створимо једну моћну културу, један динамичан и завјетан израз историјског идентитета. Наравно, да бисмо тако нешто успјели, морамо да дјелујемо у складу са објективним околностима, али и да их идеализмом надилазимо тј да се политички и државно повезујемо у мјери у којој нам данашња архитектура Балкана као колоније то дозвољава, али да знамо да уједињење није утопија већ оствариви сан покољењâ. Са друге стране на образовном плану, на плану културе, па и на плану међузавичајног повезивања, нико нам не брани да живимо као да смо једно. Ту опет долазимо до оних унутрашњих ограничења. И даље су присутни јаки седименти свијести о СР републикама који се данас приказују као неки лажно „државотворни“ облици шумадијоцентризма, црногоризма и републикосрпскизма. Када Милица Досковић пјева ону фантастичну пјесму „Не дам!“, сви топоними које она спомиње налазе се у СР Србији, иако су српске светиње не само тамо. О дуализму у Црној Гори па и у Српској раније смо говорили. Дакле, југославизам се маскирао у своју супротност: српском интегрализму се на плану идеје супротстављају локализми. У дослуху су свакако и снажне поруке заробљености српске културе од стране аутошовинистичких кругова у Београду, а и сама власт не само да им даје моћ унутар културних институција већ се и сама понаша снажно двосмислено, истовремено артикулишући и националне и антинационалне поруке и микро-политике. У том смислу, узалуд је само прича о интегрализму, нарочто је штетно поиствјећивање вијековног страмељења народа са данашњим властима и њиховим реторикама. Ако нешто добро учине, хвала им, али нису они мјерило српског уједињења, већ треба да се мјере завјетном свијешћу. Ако је само банализују, онда чине штету.
Дакле, прије политике и упоредо са њом, можемо да водимо културну политику као да смо већ једна држава. Међутим, има нешто и у самом концепту саврмене културе што није благодатно за интегративне процесе: шта је данас културно зрачење? Да ли је све што српска култура може да понуди – ова естетски солидна али идентитетски и врједносно изгубљена филмска продукција или нешто друго? Да ли је све што имамо да снимимо о себи „Јужни ветар“ и да шта да очекујемо од културног повезивања ако, на примјер, једини политичар од епохалног формата у Српској иде на премијеру тог филма о насиљу и криминалу као романтичним и пожљеним садржајима наших живота? Дакле, ја вјерујем у то да се можемо помаћи са ове ивице на којој се налазимо, да се хоћемо ујединити и ослободити окупиране територије, али да бисмо то успјели морамо се као личности непрекидно одупирати тенденцији да прихватимо друштвену декаденцију, дефетизам и изгубљеност као начине на које се још грубље колонијално управља српским земљама.

Како видите Републику Српску за десет година?

Ми смо у једном одлучујућем времену. И политички, и смисаоно, и културно, и демографски. Тенденције које видiмо нису добре, али то не значи да су то правила историје, да ћемо, како нас је Павић већ прије 40 година означио, подијелити судбину Хазара. Тачно је да је тешко. У Српској Унија послодаваца најављује увоз радне снаге – наравно, једном милијардеру је драже да насели Српску мајсторима са индијског потконтинента него да окрњи своје милијарде. Његова дјеца свакако неће живјети овдје. Фоча, гдје живим, већ је показатељ будућности Српске уколико се трендови наставе. Ипак, људи који се организују за отпор вриједе више од пуких бројева. Иако је „животни стил“ Запада затровао масе па имамо огромan број људи који не желе да заснују породицу (неки зато што немају стандард за који сматрају да би их мотивисао на засивање породице а неки баш зато што имају стандард па не желе да га дијеле са било ким), постоје људи који прозиру стварност око себе и труде се да живе хришћанске врлине и оно најбоље из српског завјетног постојања. Такви људи су сјеме једне неуништиве Српске. Тако да се надам да ћемо за десет година преживјети и неминовне нападе разних врста којима ћемо бити изложени, али надам се и неком обнављању и отрежњењу. Надам се да ћемо земљу засијану костима предака обрадовати у Христу новим животима свјеснијих, бољих и благословенијих Срба него што смо ми.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: