Novinarstvo je najteža teškoatletska disciplina

Piše: Miloš Lazić

U slavu novina: Slobodan Stojićević

U dvorištu kuće na obodu sela, uz kapiju, namernike dočekuje stameni krajputaš. Ima ih po Srbiji na svakom koraku, zna se od kad potiču, ali ovaj je na nesvakidašnjem mestu i nov-novcijat? U pročelju mu je nacrtan vojnik s puškom uz nogu, a odostrag je štampanim slovima uklesano – „Stojićević Dobrosav – Doka, drugopozivac Petog pešadijskog puka rođ. 1876. u Velikom Borku. Otišao u Prvi svetski rat i nije se vratijo. Iza sebe je ostavio ženu Milicu, decu Radovana, Ljubinku i Đorđa, i tek zasađenu lozu tamjaniku“. A ispod, podjednako važno – „Spomenik podiže praunuk Slobodan 2015.“

Dvadesetak koraka dalje samuje metalna senica, a oko nje se izuvijala izborana loza.

– Moja majka je svojevemeno ovde motikala kako bi zasadila cveće pa je zakačila patrljak loze koji je tu bio ko zna od kad zatrpan. Oslobodila ga je od zemlje, da ga sunce oživi. Zadesio se tada tu moj stric Radomir. “Nema od tog ništa, snajka“ – rekao joj je. „Tu lozu je zasadio moj deda kada je pošao u Prvi rat, pre sto godina. Neće se povratiti.“ Ali, mic po mic, dedina loza je krenula i danas daje rod i pravi debeo hlad. S tim slučajno iščeprkanim korenom počela je i moja potraga za korenima po očevoj liniji, a da li će se, gde, i kada završiti, ne znam. Do sada sam otkrio da potičimo od Čarapića, iz plemena Kuča sa Prokletija, od kojih je Vaso Čarapić najpoznatiji. Sin mi je arhitekta, danas živi u Edinburgu, oženjen je Silvijom koja je pola Španjolka, a pola Čileanka. Imaju dva sina od kojih je prvi začet u Indiji, gde su se i upoznali kao profesori na fakultetu u Delhiju. Eto sudbine: od Prokletija, preko Indije, do Škotske… za sada. Od Vase, Pavla, Dobrosava, Živka… do Lea i Mila, kako mi se zovu unuci. Manji potok u veći uvire…

Potraga za korenima

Slobodan, inače, pripada plejadi velikih reportera „Politike“, ali u penziji je, tek ponekad ime mu ponovo osvane u novinama. Mada, sećanje na njega živi na uramljenoj fotografiji okačenoj u konferencijskoj sali našeg najstarijeg „živog“ dnevnog lista, među ostalim velikanima. Iz Beograda se onomad vratio u Obrenovac, i od tada leta provodi u Velikom Borku, u kući kraj livade gde je nekad bila i pradedina. Tu planduje kad ima kad, praznuje kad ima šta, i dočekuje prijatelje kad naiđu.

Kao školarcu, u Obrenovcu nadenuli su mu nadimak Buca, u novinama je ostao Cojla, a supruga Milena ga po kući, najčešće u šali, zgranuto ili strogo oslovljava sa – Slobodane!… mada ne uvek.

To je ono što se zna. A krajputaš?

– Sve dok nisam prevalio pola veka života, nisam se zanimao za pretke. Valjda je to tako i kod drugih. Mada… Nekada se uz ime i prezima obavezno pisalo i srednje slovo, a danas se mladi sve češće predstavljaju samo imenima, prezime ne pominju, a o srednjem slovu da i ne pričam. To je uticaj moćne kulture sa Zapada koja polako potire našu kulturu i običaje.

Inače, tek kada smo postavili ovaj spomenik, doznao sam da je s mojim pradedom u rat otišao i moj čukundeda Pavle. Dakle, otac i sin. Nijedan se nije vratio. Samo, nisu oni ni jedini, niti najveći junaci ovog sela: odavde su i knez Sima Marković (prvi srpski ministar finansija), onda Milisav Jovanović zvani Čamdžija, ovekovečen u filmu „Pesma sa kumbare“ Radoša Novakovića iz 1955. godine kao mladić koji prilikom opsade Karađorđevih ustanika Beograda, uspeva da uđe u grad i da otvori kapije, pa Vaso Čarapić, koji nam je direktan predak, jedan od petorice braće Čarapića koji su sa Prokletija došli na prostor današnjeg Velikog Borka pred sam Prvi srpski ustanak. Po imenu jednog od njih nastalo je prezime Stojićević, a Vaso se jedini odselio iz Borka i nastanio u Belom Potoku, pod Avalom.

Borak – Malo selo velikih ljudi

Usput se doznaje za još jedan nesvakidašnji slučaj preimenovanja, jer Borak nije oduvek bio veliki, već mu je ta odrednica dodata kasnije u slavu meštana junaka. Uostalom, nije zabadava 1805. godine baš u Velikom Borku održana prva Narodna skupština ustaničke Srbije, niti je u njemu bez jakog razloga proradila prva pošta u nas!

Lako je dokučiti da su seljaci ovde mahom karađorđevićevci, a ako se to upari s podatkom da je Obrenovac nazvan po Milošu Obrenoviću, nameće se pitanje kojem jatu pripada Slobodan?

– Svom – nasmejao se. – Mada, istini za volju, Velikoborčani se i ne bave tim podelama. Žive u sadašnjosti. Gledaju da prežive.

Ne zna se šta danas uče studenti „žurnalistike“ niti kako novinari-istraživači pripremaju svoje rubrike, pa će im jedna zaboravljena priča od pre više od četiri decenije možda dočarati kako je to nekad bilo i, ko zna, nekome biti dobar putokaz.

Najstariji čitaoci najstarijih novina verovatno još pamte nekoliko reportaža (serija ,,Berza kod Vuka“) posvećenih beogradskim „vukovcima“, fizikalcima pretežno s juga Srbije koje su raznorazne gazde i preduzimači iznajmljivali u Studentskom, danas parku „Ćirila i Metodija“, onog kraj Vukovog spomenika? Bile su to priče pisane iznutra, s lica mesta i naličja života, s potpisom Slobodana Stojićevića. Nastale su tako što se reporter ubacio među vukovce, radio i živeo sa njima celu sedmicu (šaputalo se ceo mesec!).

– Ako želiš pošteno da napišeš, ne možeš drugačije – objašnjavao je zbog čega se „odmetnuo“ u tu avanturu.

Na sličan način napisao je i seriju reportaža s radne akcije „Mariovo“, kod Prilepa u Makedoniji, gde se „prošvercovao“ kao običan brigadir. Te priče, i one pisane iznutra, promenile su sliku o „ogromnim radnim uspesima“ koju su servirali profesionalni dobrovoljci i mnogi nemaštoviti novinari, pa je Centralni komitet omladine Jugoslavije povodom te serije zasedao i, smenivši veći deo rukovodstva koji se bavio radnim akcijama, iznova napravio drugačiju organizaciju.

Bio je sigurno prvi reporter koji je peške prešao preko Prokletija: spavao s pastirima, ovcama i kravama, jeo cicvaru i menjao poderanu obuću dok je imao čime.

Još se ta serija reportaža nije završila, a on se obreo u Francuskoj, da prepešači od Pariza do Tura, razdaljinu od 230 kilometara, „u potrazi za bilo kakvim poslom“… makar radio samo za hranu i prenoćište. Iako mu je novčanik bio pun deviznih dnevnica, ponašao se kao da ih nema. Hteo je da uporedi ljude s Prokletija, i iz unutrašnjosti Francuske, odnosno kako se jedni, a kako drugi ophode prema nepoznatom namerniku. Potonji još i prema strancu koji navodno putuje svetom odrađujući hranu i prenoćište. Da bi napisao reportažu o đaku-pešaku koji svaki dan pretabana 24 kilometra od kuće u brdima do škole u Sijerinskoj Banji, i natrag, pridružio mu se. Prespavao je tada u šiptarskoj kući gde je dočekan kao važan gost.

Reportaže sa ratišta

Stigao je da kao ratni reporter izveštava o iračko-iranskom sukobu, ilegalno je dospeo i do samog fronta u Basri, a poznate su mu i reportaže iz našeg poslednjeg, građanskog rata.

Onda severna Afrika, pa NR Kina, Norveška, zatim Zimbabve… Bio je planiran za dopisnika iz Hararea, ali naišle su sankcije, ratovi…

Bibliografija jednog novinara

Zanimljivo je da Slobodan Stojićević „veruje da je do danas objavio desetak dela“, pa zbog toga ne može naizust da navede njihove naslove. Ipak, sa izvesnog sajta se može doznati sve, i to po redosledu: „Hronika male varoši“, „Linija vode“, „Tihi koraci u papučama“, „Božić u Čikagu“, „Nigde `lada nema“, „Oslušni maslinu: Ova situacija“, „Virovac“, roman „Marija“, „Čaršija njuz“ i „Prvi srpski tvit kuvar“.

Za pojedine knjige predgovore su pisali velikani, kao što su bili pesnici Brana Petrović i Petar Pajić, pa Zuko Džumhur, Vlada Bulatović Vib… (U šali kaže: „Zuki je predgovor za Pisma iz Azije pisao Andrić, a meni Džumhur!“)

Napisao je scenario za igrani TV film Nasleđe, u produkcije RTS, a po scenariju „Božić u Čikagu“ počelo je snimanje istoimenog filma u SAD.

Iako je „Politika“ oduvek imala vrsne pisce, i među njima je moglo da se probere. Cojla je spadao među one koji su često odabirani za čitanje. Zbog toga je njegova uramljena slika u konferencijskoj sali Politike, sa ostalim velikanima. Nažalost, danas se ne zna za njegov ugled među novinarima jer starih čitalaca je sve manje, a tamo niko od mlađih sa strane ne zalazi, oni ionako najčešće „čitaju“ mobilne telefone.

Mlađima je možda ostala u sećanju stalna Cojlina rubrika – „Život iz Palate pravde“, iako su to bile umnogome literne priče o ljudima a ne zamena za „crnu hroniku“. Mnogi se sećaju i kolumne „Ova situacija“, koja je svedok vremena kada se cela Jugoslavija tumbala, a i mi sa njom. Autor je i prve kritike novina u novinama u Srbiji, ali ,,i šire“, u kolumni „Novine koje sam pročitao“. Bio je saradnik Beogradske hronike, Unutrašnje rubrike, Spoljne, urednik sektora Kulture i urednik ,,bez portfelja”…

Neko je obelodanio mračan podatak o smrtnosti po profesijama, i na naš užas, na pobedničko postolje uspentrao „ljude ptice“, „ljude žabe“ i „ljude patke“, odnosno probne pilote, profesionalne ronioce i novinare! Prosečan vek ovih potonjih iznosio je nepune 43 godine, pa tako ispada da su za novinarom koji je doživeo šezdesetu bar dva obična ljudska života, i da mu je to čist ćar.

– Ne gledajte u mene – izustio je zabrinuto. – Bolje je da se prisetite velikog čika Predraga Milojevića, koji je svake večeri dolazio u kafanu po sutrašnje izdanje „Politike“ do svoje 98. godine. On je prava mera u svakom pogledu.

Dobar stil

Tumačeći onaj podatak o smrtnosti, mnogi tvrde da je to posledica promene načina života.

– Možda je to tako kod novinara. Eto, moj otac Živko bio je opančar, zatim obućar, a pre toga partizan, borac od 1941. godine. Kada je otišao u penziju nije se mašao ni za kakav posao. I, bogme, dobro je poživeo. Ja sam, međutim, nastavio da radim, ali sve ređe za novine, a češće za izdavačke kuće, pa za filmadžije, televizijsku ili pozorišnu scenu… U penziji sam samo utoliko što primam i penziju.

Pišući reportaže i putopise za novine, Cojla ih je pisao ciljano, znajući da piše buduće knjige. Tekstove koji će kasnije biti ukoričeni.

– U kući Politika, a u „Politici“ naročito, oduvek se negovao dobar stil, dok je, uz poštovanje činjenica, i opšta pismenost bila preduslov za stalni posao – nastavio je. – O sadržaju je najčešće odlučivao urednik, za formu si ponekad mogao i sam da se opredeliš, ali stil je bio zaseban i neprikosnoven… Kada već spominjem, baš me zanima da li u Politikinoj biblioteci imaju sakupljene knjige koje su ikada napisali i objavili njeni novinari? A ako su na policama, pred kolekcijom njihovih dela bi se danas moglo padati ničice. Ovim ne veličam sebe i svoja pisanija, mali sam ja za velikane pisane reči koji su decenijama promicali redakcijom novina, već samo ukazujem na negovanje prepoznatljivog „Politikinog“ stila koji se danas netragom gubi.

Sportski život

– U mladosti sam se bavio gimnastikom, a onda sam prešao na džudo pa su znalci tvrdili da bih mogao biti čak i uspešan u tom sportu. Međutim, život me je nepredvidivim bogazama odveo u valjda najtežu „teškoatletsku disciplinu“ – u novinarstvo. Da sam sebi uvežbavam mozak, a čitaocima da treniram živce.

Iza ove šale skriva se prilično zamorna istina možda i o hiljadama prepešačenih kilometara, osvojenim planinskim vrhovima i preplivanim rekama, što je nekad bilo u „opisu poslova i radnih zadataka“ svakog pravog novinara-reportera.

Izvor: izmeđusnaijave

Pročitajte još:

Nakon 20 godina: Bombe i danas razaraju život kod Podujeva