Nova nemačka Ostpolitik poziva na rusofobiju

Piše: Analitički centar Katehon

Mikael Rot, predsednik Spoljnopolitičkog odbora Bundestaga i član predsedništva SPD, poziva na primenu nove Istočne politike (“Ostpolitik”) prema Rusiji i drugim državama na postsovjetskom prostoru.

Šta je suština ovakvog pristupa i u čemu se novi model spoljne politike razlikuje od starog?

Rotova izjava o potrebi da se preispita pretpostavljena izvesnost i proceni politika proteklih decenija prema Rusiji i zemljama Srednje i Istočne Evrope može izgledati sasvim racionalno. Pitanje je šta je ispravno, a šta pogrešno, kako za ovaj period, tako i u odnosu na trenutne događaje. Očigledno je da kurs SPD, kao i čitave Nemačke, sada sledi trag Sjedinjenih država i usmeren je protiv Rusije. Međutim, klasična “Ostpolitik” imala je drugačiji karakter.

Rot smatra da „novu Ostpolitik treba prilagoditi promenljivoj stvarnosti i preneti je u novu eru – to bi, takođe, trebalo da bude deo Zeitenwende (‘prekretnice‘), koju je proglasio nemački kancelar Olaf Šolc. Suočavajući se sa novim i problematičnim svetom, njegovim krizama i sukobima, moramo biti samouvereni, ali i samokritični. Istovremeno, nema apsolutno nikakve potrebe da se žrtvuju socijaldemokratske tradicije. Iako se globalna situacija u Brantovo vreme ne može porediti sa sadašnjom, možemo mnogo naučiti, ne samo iz uspeha Brantove ere, već i iz užasnih grešaka nemačke politike prema istočnoj Evropi i Rusiji, od ranih osamdesetih.

Te se postavlja pitanje: koje su to bile greške?

Arhitekta Ostpolitike bio je Egon Bar, koji se prema istoj etničkoj pripadnosti može nazvati svojevrsnim „Kisindžerom Savezne Nemačke“, sledeći školu realizma i prilično ispravan pogled na svetska pitanja.

Smatrao je da se međunarodna politika vrti isključivo oko sile i interesa zemalja. Dok su demokratija, vladavina prava i ljudska prava podređeni ovim ciljevima. Kako sam Rot ističe, „Ostpolitik je bila veoma uspešna, u velikoj meri zahvaljujući ovam realizamu: prepoznavanje realnosti i racionalna analiza međunarodne situacije, kao i motiva i interesa država o kojima se radi“.

Brant i Bar su ponovno ujedinjenje videli ne kao problem između dva Nemaca, već kao spoljnopolitičko pitanje, čiji je ključ bio u Moskvi. Bilo im je jasno da će nemačko jedinstvo biti nemoguće dok se ne prevaziđe podela Evrope i ne uspostavi miran poredak u Evropi. Zapad je, zarad tog cilja u početku morao da prihvati status kvo podeljene Evrope. Zato politika detanta i nije bila pacifistički cilj sâma po sebi, već ostvarenje specifičnih nacionalnih interesa.

Bar se, na primer, protivio punom članstvu Nemačke u NATO paktu. Takođe je verovao da Amerikanci prekršili svoje bezbednosne obaveze. Bar je smatrao da je nemoguće osigurati bezbednost u Evropi bez Rusije ili uprkos Rusiji. Proročki je primetio da će širenje NATO pakta dovesti do nove trke u naoružanju. Samo će sporazum između Amerike, Zapada i Rusije omogućiti da se ovo izbegne. Ali Sjedinjene države i Zapad su u decembru 2021. godine odbacili takve predloge Rusije. Bar je verovao da je dijalog jedini razuman način da se reše problemi. Rešenje se ne može naći u Palestini i Izraelu bez Hamasa, a u Avganistanu bez Talibana. Ako je u slučaju Avganistana sam tok istorije pokazao da je to upravo tako, onda se u slučaju Izraela i Palestine čini da je treba još vremena.

Naravno da se mora imati na umu da politika Vilija Branta nije bila isključivo nemačka igra, već je vođena uz bliske konsultacije sa zapadnim saveznicima, pre svega sa Sjedinjenim državama. Ali, čak i u Sjedinjenim državama, tada su na vlasti bili trezveniji ljudi, iako geopolitički protivnici Sovjetskog saveza. Dodajmo da se najveće povećanje budžeta za odbranu u istoriji Nemačke dogodilo za vreme vlada Vilija Branta i Helmuta Šmita na čelu sa SPD. Više od 3 odsto nemačkog BDP-a potrošeno je na odbranu, a Bundesver je zapošljavao 500.000 ljudi. U Nemačkoj su se nalazile američke vojne baze.

Takođe treba napomenuti da je Brant verovao da je politička promena odozdo, koju je pokrenulo civilno društvo, malo verovatna, pa čak i opasna. Stoga podrška disidentskim pokretima u sâmoj Istočnoj Nemačkoj nije bila uobičajena stvar, iako je bilo nekih izuzetaka. Sada se podrška „civilnom društvu“ u bilo kojoj drugoj zemlji na Zapadu uzima zdravo za gotovo.

Što se tiče grešaka iz prošlosti, Rot ukazuje, ne na ideje Egona Bara, već na činjenicu da je „zapadni model liberalnih demokratija mirno trijumfovao nad komunizmom i zato je morao da ostane bez ikakve privlačne alternative… Ovakav pogled na svet je na nemačku spoljnu politiku uticao proteklih 30 godina, posledice su fatalne, posebno u odnosima sa Rusijom. Dugo smo verovali, predugo nakon raspada Sovjetskog Saveza, da je ruska transformacija nepovratna i da je naš zapadni model toliko neuporediv i privlačan da bi svaka ekonomska međuzavisnost sigurno doprinela promenama. Od „promena kroz zbližavanje“ (Wandel durch Annäherung) nastala je „promena kroz trgovinu“ (Wandel durch Handel), a na kraju se trgovina čak obavljala bez ikakvih promena u Rusiji. Čak i kada je ruski predsednik Vladimir Putin konačno uspostavio svoj autokratski sistem i više puta izazivao sukobe u susedstvu sa Rusijom, Nemačka je nastavila dijalog. Sve što je ostalo od Ostpolitike su, u stvari, ekonomski odnosi, ali smo nastavili da negujemo pretpostavku da će međusobna zavisnost obuzdavati Rusiju”.

Drugim rečima, krajnji cilj je bio obuzdati Rusiju – trgovinom, investicijama, korupcijom elite, poklonima i slično. Iako Rot priznaje da to nije bila politička naivnost, jer je Nemačka imala ogromne koristi od svog partnerstva sa Rusijom. Međutim, šta je Berlin uradio da spreči državni udar u Ukrajini 2014. godine? Ili, šta je uradio u vezi sa vođenjem nezavisnije spoljne politike i da li je uticao na donošenje primerenijih odluka u EU? Razgovor o strateškoj autonomiji je još samo na papiru. U stvarnosti, Nemačka i EU su pod kontrolom Vašingtona i politike NATO pakta.

Stoga se ozbiljne strateške greške u nemačkoj politici moraju tražiti, ne na Istoku, već na Zapadu. Iako su, naravno, i dalje postojali interesi nemačkih partnera u srednjoj i istočnoj Evropi. To je, u suštini, služilo i služi Sjedinjenim državama.

Rot primećuje i da „nije dovoljno tražiti dijalog bez obraćanja pažnje na istrajnost i vojno odvraćanje. Ove greške su proizašle iz zabluda koje su, ne samo bile osobene za spoljnu politiku SPD, već su određivale i delovanje nemačkih demohrišćana (CDU/CSU) i drugih političkih partija prema Rusiji“. Nije sasvim jasno na šta se tačno misli. Ako se radi o gomilanju vojne moći, onda se to uvek dešavalo i NATO se širio na istok. A, Moskva je na to mogla samo da reaguje. Ako je reč o neposrednim mogućnostima Nemačke, opet je reč o nemačkoj strateškoj autonomiji i EU koja ne postoji.

Rot piše da su „za Vilija Branta postojala dva osnovna principa: da se uzdrži od pretnje ili upotrebe sile i da prizna nepovredivost granica u Evropi. Putin je više puta prekršio oba principa. Kancelar Brant sigurno ne bi prihvatio ove prestupe, koji su protiv svega protiv čega se decenijama borio i promenio bi kurs kako bi se prilagodio novoj realnosti”. Ovde Rot jasno i otvoreno laže. Jer Nemačka je učestvovala u razbijanju Jugoslavije podržavajući nezavisnost Slovenije i Hrvatske. A onda je, kao deo NATO pakta, izvršila bombardovanje Jugoslavije i priznala separatističko Kosovo. Tako je upotreba sile i uništavanje granica u Evropi jedan od plodova nemačke spoljne politike. Ali Rot ćuti o ovoj grešci, pokušavajući da za to okrivi Rusiju.

Rot nastavlja da ređa niz klišea o Rusiji, dodajući da se „bezbednost u Evropi može postići samo protiv Rusije, a ne sa Rusijom“. Istovremeno, smatra da su evropske vrednosti ugrožene, zaboravljajući da su u „istočnoj politici“ pitanja vrednosti, kao što su ljudska prava i demokratija, podređena interesima država i ravnoteži snaga. Sada Rot izdaje potpuno suprotne stavove, predstavljajući ih kao neophodno prilagođavanje.

On navodi da „moramo stvoriti evropsku bezbednosnu arhitekturu protiv Rusije zasnovanu na vojnom odvraćanju i političkoj i ekonomskoj izolaciji Rusije. Moramo što pre postati potpuno nezavisni od ruske energije. Politička izolacija Rusije trebalo bi da se odvija i van kruga zapadnih zemalja, pošto neke države, koje predstavljaju većinu svetskog stanovništva, još nisu osudile agresivno delovanje Rusije. U tom cilju, moraćemo da stvorimo globalni savez protiv Rusije. Sukob u Ukrajini je možda evropsko pitanje, ali ceo svet snosi posledice… Nova Istočna politika mora biti duboko ukorenjena u zapadnom savezu, EU i transatlantskom partnerstvu. Nemačka od sada više ne može da traži posebne sporazume sa Rusijom na račun naših partnera u Srednjoj i Istočnoj Evropi…”.

Ovo je tipična atlantistička retorika u stilu Demokratske partije iz Sjedinjenih država. Šta imamo sada iz ere Vilija Branta i Egona Bara? Otkud ovde shvatanje da ključ za događaje u istočnoj Evropi leži upravo u Moskvi (to je čak i Halford Makinder rekao)? Ovakva agresivna retorika bila je neprihvatljiva za one mudre arhitekte evropske bezbednosne politike, koji su, mora se reći, ipak ostvarili svoj cilj. Napetosti između Zapada i Istoka su bile ublažene. Razvoj međusobnog poverenja išao je tajnim kanalom za kontakt sa Moskvom – predstavljali su ga Vjačeslav Kevorkov u ime Rusije i Egon Bar u ime Nemačke. Oni su pripremili Moskovski ugovor iz 1970. godine, kojim je Savezna Republika Nemačka prvi put priznala nepovredivost posleratnih granica u Evropi, a to je za Nemce bilo veoma bolno pitanje. Uzgred, Sovjetski savez je obećao da se ubuduće neće mešati u moguće ujedinjenje Nemačke mirnim putem. Moskovski ugovor je bio osnova mirovnog sporazuma sa Poljskom, a tokom posete Poljskoj, Vili Brant je kleknuo pred spomenik žrtvama ustanka u Varšavskom getu. Već 1971. godine, prema Kvadripartitnom ugovoru, Savezna Nemačka je zvanično odbila da prizna Zapadni Berlin kao svoj sastavni deo. Godinu dana kasnije, potpisan je Osnivački ugovor između Nemačke Demokratske Republike i Savezne Republike Nemačke, prema kojem su dve nemačke države bile međusobno priznate, a Zapadna Nemačka je na kraju odustala od Halštajnove doktrine koja joj je davala ekskluzivno predstavljanje čitavog nemačkog naroda. Nemačka Demokratska Republika je 1973. godine primljena u UN.

To je gotovo nemoguće sa sadašnjim nemačkim planerima spoljne politike. Iako Zapad i dalje veruje da je on ekskluzivni centar svetske politike. Rot i njemu slični izgleda da su prevideli ulogu Kine, Indije i drugih država čiji se uticaj brzo širi u nezapadnom svetu.

Umesto objektivnog preispitivanja, Rot predlaže vojnu eskalaciju i militarizaciju, ističući kao ključnu odluku stvaranje specijalnog fonda za Bundesver u iznosu od 100 milijardi evra i jačanje istočnog krila NATO pakta. On dalje navodi da „nova Ostpolitik, pored vladinog svetonazora, mora imati i čvrstu osnovu u civilnom društvu. Ruska komponenta treba da uključi održavanje kontakata sa ruskim civilnim društvom, zaštitu disidenata u egzilu i obezbeđivanje sigurnog utočišta za njih. Istočnoevropska komponenta treba da uključi jačanje tamošnjeg civilnog društva, jer je ključna za tranziciju ovih zemalja i treba da podrži razmenu između civilnih društava u Evropi”. A, sve to nije ništa drugo nego oruđe „obojenih revolucija“ i mešanja u poslove drugih država, u ovom slučaju u poslove Rusije.

Rot je u pravu samo u pogledu činjenice da „živimo u teškim vremenima“. Ali ova previranja su počela na Zapadu i širi se sa Zapada. Zapad je zaboravio svoje istorijske korene, izbrisao svoju tradicionalnu kulturu, a čak je i Mikael Rot potpuno izopačio suštinu „Istočne politike”, nudeći umesto toga novi „krstaški rat” protiv Rusije.

Niko ne traži od Olafa Šolca da ide u Donbas i klekne. Ali, prava „Istočna politika“ Nemačke bila bi moguća samo ako bi Berlin prestao da podržava zločinački režim u Kijevu i učestvovao u denacifikaciji Ukrajine.

Izvor: https://www.geopolitika.ru/sr/article/nova-nemachka-ostpolitik-poziva-na-rusofobiju