Noć veštica na svetoga Luku

Piše: Mišo Vujović

E nema nas modernijih nigde pod kapom nebeskom. Sve se za nas lepi ko za dobro ispran mozak. Samo u praznoj ili zapuštenoj duši kao u neobrađenoj i zaparloženoj njivi svakakav korov buja. Ponašamo se kao gladne svinje koje riju jednako i po pesku i po oranici.

Koliko onomad pederima i lezbejkama smo razvaljivali lobanje na paradi ponosa. Samo za godinu smo sve u mozgu prelomili prihvatajući ih oberučke kao najrođenije. Oni su kočoperno šetali krevećeći se i pokazujući svu bol sopstvene izopačenosti. Niko ni obrvu nije podigao. Čak ni oni što su pokušali da organizuju porodične šetnje, ali su i njih pacifikovali.

Koliko je kratak put od isključivosti do opšte prihvatljivosti sa tendencijom oduševljenja. Jednostavno smo lepljivi za sve što je tuđe. Daj da liznem, uzmi griz, štrbni malo, zgrabi sve…

Protiv sam svakog nasilja. Najviše mentalnog, jer fizički ubiji se brzo zacele – mentalni nikada. Ali većinu niko i ne pita da li su joj prava ugrožena?
Od etničke do seksualne svaka manjina je privilegovana i opremljena raznim mehanizmima zaštite. Kao Slovenija u SFRJ. Većine se sete samo pred izbore, ali ih niko i ne pita što ne razlikuju radne dane od vikenda.

Duhovnici su nepodeljeni u oceni da se nečastivi uvek u najlepše ‘aljine oblači i da nema čoveka koji bar jednom nije zagrizao jabuku greha. Ali problem pada je rešiv ako smo jaki i spremni da ustanemo i savladamo svoje strasti. Međutim nevolja nastaje ako nam taj pad ili posrtanje prija.
“ Slatki greh “ , rekla bi blagočestiva Fakteta.

E to je razlog što smo kao masa u kolektivnom poniranju ili surduknjivanju, kako bi to nazvali u pokojnom Bermudskom trouglu koji pokušavaju, otvaranjem “Grmeča” da ožive veštačkim disanjem. Nažalost nema više tih finih pijanaca i boema koji su udahnuli dušu svakom prostoru u kom su se našli. Nekada je cela kafana polemisala plenumski. Komentarisalo se glasno sve od lepih nogu do visoke politike. Koliko je takvih sedeljki pretočeno u kolumne. Ture i reči su letele od stola do stola. Danas sede ko u zatvoru. Jedu i surfuju po internetu, niko da gukne a kamoli da progovori. Obistiniće se slutnja Brane Crnčevića “da će jednog dana čovek čoveku biti ništa”!

Neko je u jednom tekstu davno pomenuo Makanu, baba seru iz Grmeča. Njoj smo davali kintu da novom gostu izvrši urološki pregled, narodski rečeno da ja dohvati za jajca. Kad bi dotični zajapuren istrčao iz klozeta cela kafana bi prasnula u smeh. I niko se nije ljutio.

Danas je sve virtualno mehanički i otuđeno. Tako je sa narodom, bez duha on postaje masa. Amorfna i kotrljajuća.
Uz razne novotarije u ovom našem prosvetljujućem priključivanju kap po kap, na kratkom vezu, stigla nam je noć veštica na svetoga Luku. Tu žurku zapada ili rimokatolika pravoslavci su do skoro ignorisali, mada je bal pod maskama odavno zaigrao na velikoj sceni srpske drame. Toj noći, mediji su dali ogroman publicitet. Po objavama mogla je ugroziti “Zadrugu” i “Parove” zajedno, srećom trajala je jednu noć pod pravim maskama, ali će ljudi i dalje živeti svoje lažne živote i bez obrazina, a obraz se tako i tako stopio sa zadnjicom.

Što reče “prepodobni” Makijaveli :
“ Cilj opravdava sredstvo”, samo što nismo u 15. već u 21.veku. Kako se god uzme sa maskama ili bez njih otuđenost caruju našim malim i gordim životima u kojima se još jedino ušančena sujeta žilavo kočoperi.