Ноћ у којој је плакао Волт Дизни: Заћутите, па да предахнемо

Пише: мр Горан Бјелановић

Телескоп. Моћни изум којим се даље и јасније види, трага за космичким тајнама, просторима иначе недоступним људском оку ни уму.

Емисија ТВЦГ овако претенциозног наслова ТЕЛЕСКОП прије пар ноћи угостила је двије необично мрачне пралике чији интелектални профил, карактер и особине би, да је злом срећом жив, натјерали Волта Дизнија да заплаче усљед немоћи да испољи сву карикатуралност ликова приказаних у овом ТВ остварењу.

За мушку прилику у сивом сакоу се зна да се зове Милорад Поповић и да се представља као – писац. Добитник је Његошеве награде, а стихотворење које је из ове да ли главе изишло о Његошу увјерава нас да је велики владика имао: „танке ноге, мале шаке, пискав глас… да није био ни за владику нити за господара“. Ово свакако не може бити пјесма, прије је ријеч о неуспјелом покушају оговарања – злом срећом лаурета најпрестижнијег књижевног признања у Црној Гори.

Његов академски речник сачињен од муцања, штуцања, подригивања није било једноставно разумјети, па ипак разабрало се то да резултате недавно одржаних парламентарних избора приписује: „површној и спорој европској дипломатији, неписменим и необавијештеним амбасадорима великих сила, присутних на територији Црне Горе, најнеписменијој Влади од 1906. до данас.

А што удари на Душка Марковића? Шта ли му се Премјер замјерио не рече али биће прилике. За овакве се увијек нађе и мјесто, а и прилика! Нити му ико ваља нити било ко ишта зна. Природно – кад он зна све!

Јасано је Поповићу да је „Амфилохије ратни хушкач, а они који га слиједе нијесу чак ни подљуди већ окот – животињска врста“. Ово није фашизам. Ово је демократски речник, по аршинима који су, послије протеклих парламентарних избора, великом срећом постали – неповратна историја.

Ипак, и тако величанствени ум за који је једна глава мало, а четири ноге још није успио да заслужи, збуњен је – како то да у двадесет првом вијеку неко поповима љуби руке „То су код нас радиле само бабе – људима је то недостојно“.

Велеумна прилика у сивом сакоу очигледно ипак није обавијештена о томе да се не ради ни о цјелову ни рукољубу, ријеч је о узимању благослова. Вјерник често принесе усне руци и не додирнувши је да из непосредне близине удахне кап благослова с те руке која крстећи се моли једнако за праведне као и посрнуле, па и за њега несрећника. Што рече СВ: Хилдегард „Молитва је удисај и издисај васионе“!

Апострофирајући XXI вијек овај „Поповић“ се очигледно позива на неко ново доба, савременост…. А наше вријеме је старо, уморно и обољело. Зар не живимо доба короне, свједока обољелости коријена човјечанства?

Ново доба би било оно у којем би Поповић заиста почео да пише пјесме, како би написао макар једну (за бокс му је прекасно) вријеме племенитости, љубави, праштања, обожено доба.

Е то би било ново вријеме у којем би било мјеста за све. Јер и у доба просветитељства које је одбацивало учење католичке цркве, лансиран је слоган „Чак и да нема Бога ваљало би га измислити“. Ово због тога што је Бог, поред несагледивости осталог – морална и духовна вертикала око које се плету и уз коју се уздижу и све вриједности једног друштва.

Припадница женског пола преко пута за сад недефинисане појаве чије обнародовано занимање је – пјесник, није Мини. Мишица је лукавија љубавнија и виспренија куд и камо. Није ни Пата усљед недостатка готово идентичних већ набројаних особености, а није ни новинарка, мада се тако потписује. Новинарка – Тамара Никчевић.

Има ли ичег новинарског у њеном питању „Како је могуће да они који су деведесетих запалили Југославију убиједе народ како џамију нијесу каменовали они, нити су исписивали пријетеће… поруке?“.

Овај несувисли цвркут је очигледно неинформисан да је тих деведесетих Црну Гору предводио наш садашњи Предсједник, господин Мило Ђукановић!

Е нећеш Црвркуту женски на мога Предсједника! Одговорно тврдим да актуелни Предсједник Црне Горе Мило Ђукановић својом руком није бацио ни један камен на џамију нити је исписао иједно пријетеће слово. Његове службе су нешто друго – али Предсједник?!

Знам да ћу бити оптужен за мушки шовинизам али ово морам да напишем: Женска памет. Окомила се на Предсједника, као да му није доста јада што је изгубио изборе!
Нијесу сва њена питања била баш овако и оволико сомнабулна. Било је ту и оних која као да изишла директно испод гушчијег пера: Један страни представник је (она га је именовала, ја нећу, не могу да опет преслушавам клип – гади ми се) именовао Црну Гору „буретом барута“ да ли због тога што је Амфилохије најавио обнову капеле на Ловћену?

Смијурија! Комедија де л’ арте, бурлеска и идиотеска. Ништа је питање какав је одговор услиједио у салви муцања, шмрцања и подригивања добитника Његошеве награде:

„Ако постоји Бог, а пред Њим смо сви једнаки (опаааа – омакла се сиволикој прилици и једна теолошка мисао) онда ће Амфилохије одговарати на Страшном Суду. Све што је радио и што ради је антихришћански и антицрногорски“ – Звиз! (Кунем Вам се – смијем се јаду и по мало завидим. Писао сам и ја некад некакве драме али овакву сулудост и кад ми је била најпотребнија, три вијека да живим не бих могао да заумим)

Подсјећања ради: та „антицрногорска“ капелу је завјетна Његошева црква коју је посветио свом стрицу Св. Петру, истовремено и као најпромишљанију грађевину за свој вјечни починак: “Кад умрем ође ћете ме закопати, да не има мира праху мојему!“.

Сиромах владика заиста не има мира али не од ловћенских громова за које се надао да ће му протресати земне остатке, онако како је генијална мисао за живота сијевала кроз Његов величанствени ум. Умјесто небеске узвишености приземне недораслости га окивају колико игдје могу. Наравно – без резултата!

Након рушења капелу је обновио унук Краља Николе, Краљ Александар Карађорђевић. Црногорац под обје плећке. Шта ту има антихришћанско и антицрногорско?

Није ли управо ловћенска капела била хералдички симбол Црне Горе у годинама када црногорску нацију нико није доводио у питање?

Може ли споменички комплекс (немам погоднији термин) на Ловћену бити ознака црногорства? „Маузолеј“ би био египатски када би слиједио правила коју је ова велика култура прописивала за грађевине сличног типа. Али их не слиједи: јасно одређен положај према Сиријусу и слично… „Маузолеј“ на Ловћену дакле није ни египатски ни „Давидов ни царски ни спахијски“, а понајмање је ознака црногорства…

Свашта би се још овдје дало написати јер је ту свега било, углавном дизнијевског; Макс – бункеровског…. Али та обећања о оснивању покрета, позив на рат и крв којим, је запријетио сиволики Ланселот нијесу и не могу бити предметом овог, већ тужилачког текста. Ту би специјални тужилац не требао, него морао да пресавије табак. Видјећемо – хоће ли!

И рекло би се да је то све у овом штиву – али није… Ви који сте побиједили на претходним изборима препаметно сте замолили народ који вас је гласао да сједи и слави код кућа. Бољега савјета није скорије било и сви су послушали до једног.

Е сад народ моли Вас: „Уздржите се од давања било каквих изјава! Надавали сте их се у ових тридесет година и праунуке сте раздужили! Сјетите се велике и често коришћене могућности да се ваше изјаве истргну из контекста, да им се да други смисао и значење, да се ствар замагли и закува. Свежите језик у чвор, ћутите и радите оно због чега сте и побиједили. Да се ствари не заоштре, да побједа не испари и прије него је вода прокључала!“.

Заћутите да починемо. И ради вас и ради нас, а нарочито ради будућности Црне Горе, њеног свеукупног просперитета и напретка!

Е кад, формирате Скуштину и Владу, опет загрлите микрофон као брата, па навалите како вам и колико баста. Мада, много би умније било да и онда радите највише што можете, а причате само колико се мора. Једино тако ће „Слобода умјети да пјева као што су сужњи пјевали о њој.“.

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: