Nikšićkim džadama: Spasoje i Dara

Piše: Mišo Vujović

Svaki grad ima ulice. Nikšić ima džade.
Njegove džade se šire od Skvera kao sunčevi zraci, po urbanističkom planu Josipa Šilovića Sladea – građevinskog inženjera, arhitekte i doktora filozofije. Po ideji kralja Nikole, Slade je ucrtao parkove, projektovao Carev most i Dvorac Kralja Nikole, sagradio grad u duhu Evrope, ali sa dušom pod Trebjesom.
Razlika između ulica i džada je jednostavna:
ulicama se hoda – na džadama se živi.
Ulicama prolaze uličari, džadama stanuje istorija.
Na džadama Nikšića priče se ne ispisuju – one se prenose, generacijama, sa praga na prag, između pogleda i viceva, između obućarske table i jednog beznadežno zaljubljenog gosta, sakrivenog iza pesme „Duni vetre malo sa Neretve“.
Nikšićke džade pamte mnoge.
Poput Spasoja Vujovića, čoveka što se iz Amerike vratio sa šeširom, manirima i idejom – da u zavičaju otvori nešto što će ličiti na svet.
I otvorio je hotel. Nazvao ga je, kako drugačije – „Amerika“.
Ali „Amerika“ nije bio samo hotel. Bila je to scena u tri čina:
dan – za trgovce,
veče – za muzičare,
noć – za boeme.
U suteren je uselio obućara Sreća Grbovića – čestitog, ćutljivog čoveka, sa čarobnim rukama i dušom čistijom od svakog lozovog prvjenca. Iznad vrata radionice Srećo je okačio tablu:
„OBUĆARSKA RADI(J)ONICA“ – s „J“ u zagradi, jer je to slovo stalno padalo ili nestajalo.
Jednog dana naišao je profesor i novinar Stojan Cerović – sa štapom, šeširom i osmehom iz kojeg je uvek virila neka dosetka. Pogledao je tablu, zatim pogledao glavni ulaz hotela. Tamo je pisalo:
„TRPEZARI.A“ – bez „J“.
Stojan je podigao obrvu:
“Đe ti je J, Spasoje?”
A Spasoje, ne trepnuvši:
“ Eno ga dole, uzeo ga Srećo!
Smeh se prolomio niz džadu, kao eho dobrih vremena.
Ta anegdota ostala je u gradu – prenosila se kao lozovača: čista, jaka i domaća.
Na spratu hotela, u sobi s prozorom prema lipama, živela je Dara – Spasojeva ćerka. Vitka kao borika, krotka, ali sa pogledom u kojem je živela tuga koju ni jedan gost nije umeo da razvedri.
Samo jedan. Pesnik iz Mostara.
Znao je da magla u Mostaru nije samo vremenska pojava, već i metafora razdvojenosti.
Ljubav koja je započela u senci lipe, okončala se u tišini jednog prozora.
Ali hotel je pamtio. Džade su pričale. A vetar…
Vetar i danas nosi njeno ime preko Nikšića – kao što se, možda, i ono „J“ iz trpezarije jednog dana vrati na svoje mjesto.
U gradu gde obućar i pesnik dele slova, a kćeri imaju očeve što iz tuđine donose svet – svako slovo i svaka ljubav imaju svoju adresu. Makar i u priči.
Dara se kasnije preselila u Beograd. Udala se u ozbiljnim godinama za Čevljanina koji je više voleo hazard nego poeziju. Govorilo se da nije volela pesmu koja joj je bila posvećena, posebno je ljutio stih:
„Kakva bih se ja đevojka zvala
kad se ne bih poljubiti dala…“
Ipak, jedno pismo – pronađeno u večernjem stočiću, među šminkom, ako je autentično – baca novo svetlo na Daru.
I na stihove. I na ćutanje.
Pismo u stolu
Spasojeva Dara, za onog što nije došao
Ne znam hoće li ikada neko pročitati ovo pismo.
Ali ako ga pronađu — neka znaju: bilo je iskreno.
Kao ona moja bela marama koju sam vezala kad si otišao.
Jedina belina koju nisam uprljala suzama.
Ostale su išle unutra.
Majka je govorila:
„Ne čekaj poruku od vetra.“
A ja sam baš to radila.
Čekala da mi donese tvoj glas, da mi donese smeh.
Čekala da lipe opet procvetaju kad ih pogledaš.
Čekala da od šapata napravim most — od srca do Mostara.
Sad samo sedim.
Pismo je u fioci.
U hotelu više niko ne spava.
Samo vetar prolazi,
i ponekad zatvori prozor sam od sebe
kao da zna šta sam sve ostavila otvoreno.
Dara
„Duni vetre malo sa Neretve,
duni vetre, pa rasteraj maglu po Mostaru,
maglu po Mostaru, da ja vidim moju milu Daru…“