Nikšićke džade Jova Džade

Piše: Mišo Vujović

Nikšić, pedesetih. Na autobuskoj stanici, obitavali su ljudi što su znali više iz života nego iz knjiga. Ali među njima je odskakao Jovo Džada, gospodar ulice, čovek sa samopouzdanjem u očima i konzervom u džepu, za svaki slučaj. On je preko života preturio najveće domaće i svetske literarne klasike.
Jovo je imao akademsko znanje, ali i svoju osobenu pomalo čudnu narav.
Jednog dana, neki mladić iz Beograda, student arhitekture, ušao je u kafanu i glasno rekao:
– „Molim vas jedan espreso, sa malo pene i bez šećera.“
Jovo ga je odmerio, skinuo kapu, prevrnuo rakiju u jednom potezu i tiho rekao konobaru:
– „Daj momku šolju smrznute vode i napiši na nju: Vidi što si doša’ u Nikšić da ti ne ostane pjena od života.“
Mladić se nasmejao, ali je naručio lozu. Jovo mu klimnu glavom:
– „Dobar si. Ako ostaneš duže, postaćeš čo’ek.“
Rođen kao Jovo Borozan, dobio je nadimak po odgovoru koji je davao svakome ko ga pita:
– „Kako si, Jovo?“
– „Evo džadom.“
Završio gimnaziju na Cetinju, ali život ga je vratio na ulicu, među ljude.
Znao je Njegoša, Šekspira i Šantića napamet.
Sirotinji nije naplaćivao – delio je.
Njegova biografija se kroz anegdote prepričavala često u duvanskom dimu i maliganima.
Kad ga načelnik upita šta radi, odgovori:
– „Ništa. Ali i to radim pošteno.“
Kad mu partijaš kaže:
– „Moraš misliti pozitivno.“
Jovo uzvrati:
– „Mislim, brate… al’ sve gore po vas!“
Znao je ko koga vara, ko kome duguje,
gde se pije na crtu, a gde iz inata.
Jedan pogled bio mu je dovoljan da čoveka proceni:
– „Ovaj nije za robiju, ali jeste za čišćenje duše.“
Kad se napije — govori u stihovima.
Kad ogladni — u aforizmima.
Jednom, u “Zahumlju”, zagrmeo:
– „Ja sam poslednji pošten čovek u ovom gradu! Samo me još nisu otkrili.“
Ako se jednog dana podigne spomenik uličnoj mudrosti,
ne treba bronza.
Stavite klupu.
I ispišite:
„Ovde je sjedio Jovo Džada. Ako imaš nešto mudro reći — sjedi i kaži.“