Ни потврде о смрти бебе, ни мјеста сахране

Брачни пар из Бијелог Поља, подстакнут случајевима несталих беба, али и сопственим сумњама, 40 година након смрти дјетета у Медицинском заводу Титоград (данашњем Клиничком центру Црне Горе – КЦЦГ), затражио је од КЦЦГ медицинску документацију свог дјетета.

Добили су је, али без потврде о смрти дјетета, уз образложење да у архивираној историји болести не постоји тај документ. Након те информације, родитељи су обавијештени да потврду о смрти дјетета не посједују ни Министарство унутрашњих послова (МУП), нити Секретаријат за локалну самоуправу и сарадњу са цивилним друштвом Главног града Подгорица, а породица бебе преминуле 1983. године не може да добије информацију ни гдје су сахрањени посмртни остаци њиховог дјетета јер надлежни ни то не знају.

Случај је у фебруару прошле године дошао до Заштитника људских права и слобода, након што је отац дјетета поднио притужбу на рад КЦЦГ. Иако је прошло 40 година од овог случаја, и без обзира на то што су истекли сви законом дефинисани рокови у којима Заштитник може да поступа, у тој институцији су одлучили да спроведу испитни поступак због значаја и специфичности овог случаја.

У поступку је утврђено да је за бебу рођену 2. марта 1983. у Бијелом Пољу у матичном регистру умрлих који се води за општину Подгорица извршен упис смрти која је наступила 3. априла 1983. године у 21 сат и 40 минута.

У мишљењу се наводи да је новорођенче 7. марта 1983. године примљено на Одјељење за интензивну његу и терапију у Титограду, гдје је лијечено до 3. априла 1983, када је преминуло.

– Поводом захтјева од 25. јула 2024. године за достављање података о томе гдје је дијете сахрањено, гдје је и од стране ког љекара вршена обдукција тијела, ко је извршио укоп тијела и на ком мјесту, Клинички центар Црне Горе обавјештава подносиоца да те информације нијесу могли добити јер Клинички центар не посједује протоколе из 1983. године – констатовано је у мишљењу замјенице заштитника Татјане Радовић Тодоровић.

Дописом подгоричког предузећа Погребне услуге отац је обавијештен да у евиденцији тог друштва није пронађен податак о мјесту сахране бебе, као ни потврда о смрти дјетета. Министарство здравља обавијестило их је да нема механизама ни могућности из којих би добили потврду о смрти.

Заштитник је, према стању у списима предмета, констатовао да је беба преминула 3. априла 1983, након 27 дана лијечења у Медицинском заводу Титоград, те да отац, након што је примио обавјештење о смрти дјетета, није преузео посмртне остатке свог дјетета, већ је дао сагласност да здравствена установа организује сахрану.

Ни Секретаријат за локалну самоуправу и сарадњу са цивилним друштвом Главног града Подгорице, коме се подносилац притужбе обратио захтјевом за издавање потврде о смрти, јер је у надлежности општине било вођење матичних књига у вријеме смрти дјетета, није могао са сигурношћу да потврди постојање или непостојање тражене потврде. Из МУП-а су се изјаснили да су од 2010. године преузели вођење матичних регистара рођених и умрлих, наводећи да вођење матичних књига у тренутку смрти те бебе није било у њиховој надлежности и да стога не посједују тражену документацију, односно потврду о смрти.

Заштитник констатује да ни Државни архив Цетиње – Централни депо не посједује архивску грађу фондова Клинички центар Црне Горе и МУП–ПЈ Подгорица за 1983. годину.

У мишљењу се наводи да подносилац притужбе – отац бебе сумња да мјеродавне чињенице везане за околност смрти његовог сина нијесу правилно и законито утврђене јер у медицинској документацији и матичним регистрима нема потврде о смрти, којим тврдњама се доводи у питање законитост уписа и истинитост, односно аутентичност података који су уписани матичну књигу умрлих.

Заштитник је констатовао да КЦЦГ није доставио било какву документацију, укључујући записник, службену забиљешку, спроводницу леша, идентификациони картон или било који други доказ који би могао пружити информације подносиоцу о судбини посмртних остатака његовог дјетета.

– Нејасноћа у вези са поступањем болнице у овом питању евидентна је из изјашњења КЦЦГ, према којем они немају релевантне информације и не посједују протоколе из 1983. године, нити су упознати са поступцима чувања мртворођених беба, плодова и ампутираних екстремитета из тог периода – наводи се у мишљењу Заштитника.

Без потврде, чињеницу смрти морала да посвједоче два свједока

У мишљењу Радовић Тодоровић објашњено је да је потврда о смрти исправа коју на прописаном образцу, по службеној дужности, издаје љекар или здравствена установа у којој је лице умрло, а према мјесту смрти.

– Потврда о смрти је витални документ, који не само да омогућава упис у регистар умрлих, већ и отвара пут за даље правне поступке, као и друге административне обавезе које се јављају након смрти неке особе. Потврде о смрти дају важне информације о личним подацима умрле особе и о узроцима смрти. Без потврде о смрти матичар је могао извршити упис у матичну књигу умрлих само ако чињеницу смрти посвједоче два свједока – објашњава Радовић Тодоровић.

Усмена сагласност подносиоца притужбе дата Медицинском заводу Титоград да се побрине око сахране, по мишљењу Заштитника, не може бити оправдање за непостојање података и недостатак евиденције о датуму и мјесту сахране преминулог дјетета.

– Преузимањем обавезе здравствене установе да се побрине око сахране дјетета није онемогућено право подносиоца притужбе да зна гдје се налази последње почивалиште његовог дјетета. Заштитник не сматра да је, позивајући се на дату сагласност, подносилац притужбе прећутно прихватио да се дјететово тијело збрине без остављања било каквог трага његовог почивалишта, посебно стога што мјеродавно домаће право које је било на снази у вријеме на које се притужба односи – Закон о гробљима и Одлука о гробљима – прописује да гробља морају водити регистар свих укопа, односно евиденцију сахрањених – предочено је у мишљењу.

Службе да анализирају архивску грађу

Заштитник је препоручио Служби за заједничке послове Главног града да изврши свеобухватан преглед и анализу архивске грађе Главног града, како би се са сигурношћу утврдило постојање или непостојање потврде о смрти дјетета и да о исходу обавијести подносиоца притужбе. Клиничком центру је препоручено да изврши анализу архивске грађе у вези са поступањем са посмртним остацима преминуле бебе, док је МУП-у упућена препорука да анализира своју архивску грађу како би се са сигурношћу утврдило постојање или непостојање потврде о смрти бебе.

Заштитник је истакао да, ради поштовања права подносиоца притужбе, ова ситуација, деликатна и емоционално оптерећујућа за подносиоца притужбе, захтијева посебну пажњу од стране надлежних институција, које треба да уложе максималан напор и пруже јасан и ауторитативан одговор на постављене упите, како би се разјасниле све нејасноће и сумње око начина збрињавања тијела и мјеста сахране.

Случајеви несталих беба годинама су били актуелни у земљама региона, посебно у Србији, гдје је усвојен и закон о несталим бебама, за које се сумња да су нестале из породилишта у периоду шездесетих, седамдесетих и осамдесетих година прошлог вијека, а знатан број тих случајева нашао се и пред Европским судом за људска права. Родитељи сумњају да су бебе нестале након што су под сумњивим околностима проглашене мртвим, без умрлица и друге обавезне пратеће документације.

Извор: Дан

Придружите нам се на Вајберу и Телеграму: