Неутралност
1 min read
Проф. др Чедомир Антић, историчар
Пише: Чедомир Антић
Ускоро ће се навршити месец дана рата у Украјини. После почетне еуфорије и безмало јавно реченог уверења САД и савезника да ће у блиској будућности претворити Руску Федерацију и НР Кину у Србију из 2000. године – остаје тужна чињеница да, како год се рат завршио, наше поколење у будућности неће видети нешто друго осим оштро подељени свет.
Изузев у случају пар Немачкој привредно комаптибилних држава, које су одреда биле њен део у скоријој или давнијој прошлости, догађаји из 1989. године имали су сасвим неочекиван исход.
Свет није постао један, вредности које Запад баштини нису постале универзалне, а САД и ЕУ су их успут или девалвирале или у потпуности напустиле. Нови „хладни рат“, који управо почиње, окупља два највећа континента на планети против Западне Европе и њених, и то не свих, белих дијаспора.
Укратко, од седам милијарди становника на планети, четири са највећим људским, природним ресурсима а, ускоро, и научним и техничким достигнућима, окренуло се против једне милијарде. Две милијарде становника живе у слабијим, сиромашнијим и по правилу неутралним државама.
Искуство са САД и ЕУ показује да су они још пре двадесет година ушли у раздобље опадања. Није само реч о дотрајалом економском систему, о спекулативном капитализму који функционише на основу преваре остатка света. Не ради се ни о релативном опадању економије, све већим социјалним разликама (корона је групи од стотину најбогатијих људи Запада донела пет хиљада милијарди долара новог богатства!), у питању су деценије лажи у којима демократија више не вреди ни за грађане већине ових држава. САД и ЕУ у крајеве као што је наш већ деценијам извозе највише своје проблеме.
Ми на Балкану немамо много избора. Наше место није у Евроазији. Наша национална и државна идеја су по правилу демократске, а наше друштво слободно. Нажалост, током протеклих деценија показало се да САД, ЕУ и НАТО не желе да подрже идеале демократије и слободе на овим просторима.
Остаје нам зато само да будемо неутрални.
Жао ми је што то морам да кажем али редовно ме разочарава професор Антић. О чему говори његова идеја о хипи покрету, о љубави балканских народа, о чему? Шупље! Мислим да би корисније било да помогнете вашем колеги Ковићу, да растерате тај олош са Филозофско факултета!
Нажалост могу констатовати само да
„сажаљевам случај…“
no pitanje ko ce to da ujedini ovakvu podijeljenost, pizmu i mrznju? sto mislis Cedomire, ima li takvog?nema, a bice nam jos gore!