NEŠTO SASVIM LIČNO: Sa Ilijom Petkovićem od Pirota do Gelzenkirhena

Piše: Mihajlo Todić

Otac, pa Ilija Petković. Muške glave najduže prisutne u mom životu. Za dečaka odraslog pored Omladinskog stadiona i na njemu, doslovce, Petko je nit koja spaja decenije. Od prvih utakmica na koje me je otac vodio, pa do današnjih dana.

U OFK Beogradu smo trenere zvali po nadimcima. Niko nije bio „čika“. Ne znam kako je bilo u drugim klubovima, mi smo bili romantična porodica.

U ruke Ilije Petkovića sam dospeo kao omladinac. U to vreme retkost su bili treneri golmana i u prvom timu.

S Petkom sam provodio sate na terenu. Često sam jedva s njega izmoren i odlazio. Lopte su letele u jednu i drugu stranu gola, ja za njima. Kad bih ih stigao pohvalio bi me, kad bi proletela vikao bi da stiže druga.

Uobičajeni treninzi. Praštao je svaku grešku. Osim jedne. Naučio me je kako da dobijam duele „jedan na jedan“.

– Ne čekaj na petama! Na prste!! Napadni ti njega! Ako mora da te pretrči, bek može da stigne na gol, umesto tebe – vikao je Petko.

OFK Beograd je krajem 80-ih imao jednu od najtalentovanijih ekipa sastavljenu od momaka koji nisu mnogo brinuli da li će jednog dana postati fudbaleri. Trener nam je bio Petko.

Uoči utakmice protiv Crvene zvezde na našem Omladinskom stadionu ponašao se kao da ga se ta utakmica nimalo ne tiče. Kad smo se okupili rekao je ko igra i ostvavio nas u svlačionici.

Pripremili smo se za utakmicu i čekali da se vrati i održi nam predavanje o taktici. Ušao je nekoliko minuta pre utakmice.

– Znate li koja je jedina razlika između vas i njih? Oni imaju crvene pruge na dresovima, a vi imate plave. Sad izađite i pokažite zašto nosite te plave pruge – rekao glasom mirnim kao da se priprema za trening.

Pobedili smo 1:0.

Većina iz te ekipe nije zaigrala za prvi tim OFK Beograda. Godinama kasnije sam shvatio da je to bilo zbog utakmice u Pirotu.

Petko je uoči utakmice uradio nešto neobično. Pošto smo kretali rano ujutro, dan pred put je rekao ko će igrati i kakva nam je taktika.

Tokom puta do Pirota neki mangupi su se dogovorili da 15 minuta igramo kao je Petko rekao, a posle da bek ode na krilom, half na beka, centarfor u vezu…

Posle 15 minuta vodili smo 2:0. Izgubili smo 2:3. Kako smo igrali i to je bilo dobro. Petko je ćutao do povratka u Beograd. I još dugo je ćutao.

Nekoliko godina kasnije opet smo bili zajedno. Ja sam okačio rukavice o klin i okrenuo se novinarstu. Petko je postao šef stručnog štaba. Bila je 1991. godina. OFK Beograd je administrativno, posle raspada lige „velike“ Jugoslavije, ponovo postao prvoligaš.

Prethodnih godina jedva opstajao u Drugoj ligi. Petko je okrenuo ćurak i umesto veterana koji su otaljavali posao okupio novi, mlađi tim. Bez onih mangupa iz Pirota.

Vest da će OFK opet igrati u Prvoj ligi čuli smo na Bulbuderu, tokom jedne od pripremnih utakmica za novu sezonu. Odjednom izveštaj sa utakmice nije bio najvažnija tema.

– Šta ćemo sad – pitao sam Petka zabrinut da mladi tim neće moći da iskoristi poklon.

– Šta ćemo? Borićemo se – odgovorio je Petkom sa čvrstinom u glasu.

OFK je prvenstvo završio na trećem mestu. Zbog sankcija nije mogao da igra u UEFA kupu. Kasnije je Petko otišao u Servet i doneo mu titulu šampiona Švajcarske.

U potonjim godinama često smo se sretali na Staroj Karaburmi i drugim mestima. Poslovno smo se na istom mestu našli tek u kvalifikacijama za Prvenstvo sveta 2006. u Nemačkoj. Kad god je mogao zaobilazio me je u širokom luku.

-Toda, ne mogu! Naši smo. Misliće neko da imaš protekciju. Bolje ovako – šapnuo mi je jednom.

Na svoj način mi je zatražio da poštujem decenije poznanstva i neskrivenu klupsku pripadnost. Poštovao sam, čak i po cenu redakcijskih kritika da propuštam da dođem do informacije više.

U Nemačkoj se dogodila ona čuvena utakmica protiv Argentine (0:6) u Gelzenkirhenu. Petka je mnogo zaboleo naslov u jednom tabloidu koji se poigrao sa njegovim nadimkom i brojem golova – neću ga ponoviti – i optužbe da je postavio pogrešnu taktiku.

Dan posle utakmice je trpeo sve do kraja konferencije, da bi, kad je pomislio da su kamere ugašene, prekinuo ćutanje koje je „vukao“ još iz Pirota.

– Šta ja mogu da uradim kad se igrači dogovore drugačije. Eto vam Toda, nek` vam on kaže – reče Petko.

Pamtio je Pirot. Boleo ga je koliko i debakl u Gelzenhirhenu. Bila je to moja ekskluziva. Petko mi je jasno rekao šta se dogodilo.

Nisam je iskoristio. Ne znam zašto. Možda od sramote zbog onoga što se dogodilo u Pirotu. Poslednjih meseci smo se češće čuli nego što smo se viđali. Jednog dana pozvao me je telefonom.

– Trebaš mi nešto. Čim me prođe noga moramo da se vidimo. Moramo nešto da uradimo. Čujemo se, zvaću te.

Poslednji put sreli smo se na Spasovdan. Došao je na slavu svoje kuće, OFK Beograda.  Mahnuo je kad je odlazio i doviknuo da će zvati.

Sportski žurnal